Византиске слике. Књ. 1

50 ШАРЛ ДИЛ

тичном разуму колико њеном моралу. Али нарочито, та жена вишега духа, та славољубива владарка јако похлепна на власт, имала је у глави друге бриге, а не да иде за обичним ситним љубавима. Она је имала неколико узвишених особина које оправдавају тражење највише власти, једну поноситу енергију, мушку чврстину, сталожену храброст, која се показала на висини најтежих прилика. Тиме је она, за двадесет и једну годину, колико је владала поред Јустинијана, вршила дубок утицај — и оправдан на мужа који ју је обожавао.

ЈУ

Има једна ствар коју не треба заборавити кад; је реч о Теодори, а то је улога коју је она играла онога трагичног дана, 18. јануара 532. г., док се жагор победничких гомила чуо пред вратима царске палате, док је Јустинијан, залуђен, изгубивши главу, видео спас једино у бегству. Теодора је присуствовала савету; у општој клонулости духова, она је једина сачувала храброст и спокојство. Још ништа није била казала: одједном, усред тишине, она устаде: и негодујући због опште страшљивости, она потсети на дужност тога цара и те министре, који су се били предали судбини: „И кад не би остало, изјави она, другога спаса до бегства, ја не бих хтела да бежим. Они који су носили круну не треба никад да преживе њен губитак. Никада ја нећу видети дан кад. ће народ престати да ме поздравља именом царице. Ако ти хоћеш да бежиш, Цезаре, добро: имаш новаца, лађе су спремне, море је отворено; што се мене тиче, ја остајем. Ја волим ону стару изреку, да је пурпур леп покров“. Тога дана, кад је по речима једног савременика, „и сама царевина изгледала пред падом“, Теодора је спасла Јустинијанов: престо, и у тој очајној борби где је био изложен њен престо и њен живот, она сс заиста славољубљем уздигла до херојства.

У том одлучном часу, Теодора се показала државник својом хладнокрвношћу, својом енергијом;