Виљем Тел : позоришна игра у пет чинова

Х МИЛОШ ТРИВУНАЦ

тежњи за контрастом оде сувише далеко, као што нарочито показује сцена у којој се Тел, убица из невоље, налази према Парициди, убици из амбиције и властољубља; али такви случајеви спадају у ретке“ изузетке. ___Леп сликовит језик такође необично много доприноси лепоти Шилеровог пада: . Места као што је оно где Мелхтал јадикује за очним видом свога оца, или оно где Атингхаузен позива свога залуталог нећака да буде уз народ и отаџбину, или заклетва што је при крају другог чина изговара. Реселман спадају међу најлепша у светској књижевности. Позната Шпилерова речитост достиже у таквим приликама врхунац и просто неодољиво понесе читаоца или гледаоца. Тешко даје и у једном: књижевном делу старост лешие приказана но што“ је то учињено у почетку другога чина кад Атингхаузен, говорећи о себи, поред осталога вели: „,.. Недође ли топло сунце мени, ја га више не могу да тражим по брдима. И тако се у све ужем и ужем кругу крећем полако ка најужем и последњем, где стаје сваки живот. ја сам само свој= сенка, наскоро само своје име“. Особина великих песника да уоче оно што је битне у појединим о6»5ицима живота и дато што су уочили пластично изразе,. испољена је овде на један врло видан начин. Деси се, истина; понекад да је језик и сувише сликовит, усиљено сликовит, те се оно што је иначе врлина претвори у махну, али су такви случајеви ретки; Један од њих налази се на пример у Теловом монологу, тамо где Тел вели да му је тираним „млеко» побожног расположења претворио у ускипели аж=дајин отров“.

Чатав низ срећних појединости само још више“ уздиже ни иначе велику лепоту „Виљема Тела“. Тако је сам Тел необично срећно приказан при својој првој појави, у првој сцени првога чина, кад; без оклевања ставља на коцку свој живот да би спасао посве непозната човека, али човека који: страда без своје кривице. Исто је тако срећна околност што Геслер, који већ има—на—души. безброј