Виљем Тел : позоришна игра у пет чинова

ПРЕДГОВОР.

= елонце последње Шилерово дело, бар последње значајно и завршено дело; све што је Шилер писао после њега или је, и по обиму и по садржини, од мањега значаја, или је остало недовршено.. Та окол= ност може се лако разумети кад се има на уму да је „Тел“ први пут даван 17-ог марта 1804. године, а да је Шилер умро одмах идуће године, д-ога маја. „Тел“, према томе, завршује драмску и у опште књижевничку каријеру Шилерову, а то врло много вначи, јер је онаи сјајно започета, „Разбојницима“ 1781 године, и сјајно текла готово за све време свога трајања.

Што на први поглед пада у очи, то је да Шилер и почиње и завршује драмским делом. То, нема умње, није прост случај. Поред све разноврсности свога књижевнога рада — поред веома успелих балада, од које некоје иду у најбоље у светској књижевности, поред значајних филозофско-естетичких расправа, поред дубоке мисаоне лирике, којој нема равне у целокупној светској књижевности, поред успелих историјских списа и лепо примљених лриповедачких покушаја — Шилер је ипак у првом реду драмски писац. Довољно је банити поглед само на листу његових драма па се уверити да већ њихова имена, и бројем и звучношћу, одају великог драматичара; „Разбојници“, „Фиескова завера у Ђенови“, „Сплетка и љубав“, „Дон Карлос“, „Валенштајн“, „Марија Стуарт“, „Орлеанска Девица“ „Месинска невеста“, „Виљем Тел“ и ако неједнаке

вредности, представљају по правилу важне датуме у историји немачке књижевности И, што је још важније, живе и ланас, бар у огромној већини, и као позоришни комади и кад лектира. У колико је У питању плодност, треба још имати на уму, да је

Шилер умро релативно млад, у својој четрдесет-