Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Ал и ми ћемо. А. Задужбине 2 Д. Да! (Одушевљено) Најдивније што Србин икада На славу рода свога подиже. А (као мало забринуто). Ти не ћеш доспјет Д. Како схваћаш ти. А. Ти дубље схваћаш, даље видиш ти. Д (узансу). Европску напаст, њену морију У Азију да пребацимо ! А. Ах! Куд мисли твоје сижу, диве мој! Европа да се њих ослободи, Најславнија би задужбина то За тебе била и за Српство, знам, Европе цијеле бранич Србин сам. Д. Милутин да је скро аждају — А он је много лакше могао На данашњи би пало нараштај Да задужбине величајније Од ових куд и камо подиже. _ Гдје Душан стаде, ти да наставиш, Што Душан снова, ти да доснујеш, И ти да доткаш славну основу. И доткаћемо. (Замисли се)

. Што те мори2 Чуј! (тргне се. О Марку мислим.

>

Слутила сам то.

5 Да Марко ми се врати с Ровина Да с Марко врати и Димитрије

И Андрија и Дејановићи

И војводе и Стеван Високи —

> РЈ Р Ја

Д. Ал Марко ми је први! А. Челенка. Д. На једну страну иде Марко сам, Сви остали на другу. А. Увиђам. Је л поуздан ти Стеван Високи 7 Д. _ Разапињу га многе обвезе: