Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Ви одмах Јели, Теофанији На руци да сте. М (клањајући се с Голубаном Анђелији). Знамо. (Голубану) Идемо. (Оде с Голубаном)

Трећа појава. Анђелија, затим Дојчин.

А (стане пред прву слику солунских задужбина, посматра их испитљиво подуже, уздахне и клима главом, па се опет силном неком чежњом задуби у слику).

Д (узбуђен, раздраган, долази с десна, и кад спази Анђелију, 3адубљену у слику, застане, па прилази икони Светога Великомученика Димитрија, побожно се клања и крсти. Остане неко вријеме миран, и онда приђе Анђелији, која је још задубљена у слику, па тихо, мило, као зачуђено).

Је л ово Анђа моја> А (тргне се, загрли Дојчина). Војно мој !

Д. Дубоко си у мисли заишла, Изгубила се скоро у њима. А. О слави нашој мислим.

Д. Скромна, јел > А. Не велим то, већ ово погледај: (Показује) Милутинове задужбине! Д. Сјај. А (мило, испитљиво). А наше, војно Д. Тешко ти је, знам. Милутин, љубо, богољубиви, На славу српску Солун украси Тим храмовима светим. А. Дивни су. Већ саме слике изазивају На молитву ти душу. Д. Истина.