Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

98

Већ мене посо чека.

Д. А ти хајд' На посао.

Р. И морам. (Пође улазу)

ДО (стане пред Радула). Али куд>

Р (још више изненађен, слегне раменима, као себи). У роду ми не бјеше слутова,

Па ни ја такав нијесам. Здрав сам, знам.

Ал' наш домаћин, наш угоститељ

По слутњи ми скроз сумњив изгледа,

И ако нам се прави љубазан.

И опет велим, нијесам слутов ја,

Ал то на добро не ће изаћи:

Наслућују се сплетке, подвале,

Коварства нека, нека злочинства.

Све затровали грчки уљези —

А преда ме, гле (срдито Дојчину)

сад аветиње, Из гробља као да се подигла! (Презирно, Дојчину)

Ал шта ми могу сад аветиње

Кад имам чисту савјест! Сав ми рад

У прошлости је вазда био чист,

И сада су ми чисте намјере,

Па што ће ми да све се појаве — —

А камо л овај костур! (Пође, одлучно)

Костур, да! Д (силно узбуђен, закрчи пут Радулу). Што рече ти то2

Р (бијесно). Ид испред мене! Д, (тешко се савлађујући, као себи).

Да није ту, показао бих ти!

Р. И ту ме зар да срета авет7 (Пође)

Д (вакрчи му пут). Стој, И реци што ћеш2' Р (презирно). Зар аветињи 2!

Што зборим ја! (Потегне мач) А тај ишчекива ! Па — посвећен! И на тебе ће! (Насрне жестоко на Дојчина)