Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

22

Четрнаеста појава. Анђелија, Дојчин и Димитрије Краљевић.

А. Необично ми то, Димитрије, Што море — ти га увијек хваљаше Не привлачи те више. Чудно ми. На обали си знао до сада Привлачити по сате читаве Чаравну даљ нам гдје се сљубљује Дубоко море с небом високим А данас — нешто —

К (привидно мирно). Тако дође МИ. Д. Окани га се, љубо.

А. Брижан ми. Д. Над мушким нема власти осјећај, Ко над вама што има женама.

к. Ишчекујеш ме жељно. — Вјерујем.

Д (одушевљено. И та ти вјера крила подметну'

На њима да ми стигне благовијест. К'о озеб'о што сунца први зрак У чежњи чека малаксавајућ, Па први помол зраке осјети л, Утварање га само оживи: И мене, да си благословен ти, Већ први појав твој ме разведри. Необично ми Анђи изгледаш, Ал и мени си ти необичан, Од пута мора да си уморан, Па ходи амо (нуди га десно)

и одмори се, Па онда међу госте!

А. Право је. —

(Димитрију, својски) Да одмориш се мало2

К. Никако. (Мучи се врло, са--

влађујући се) Од Марка поздрав. Д. Добро дошао!