Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

27

ВВ (улази озбиљно, брижно). Ја идем сада. Што ћу Жао ми Што Дојчину не могох.

А (тужно, слегне раменима). Не ће он У собу никог осим Јелице И мене.

В. Мислим сала како ћу

Испоручити све то Царици И Господару младом.

А. Како јест: Од Појутарја Митровданова Из собе није никуд мак'о се. Болесник, зна се, никад спокојан, Непрестано да нешто изнавља, На напаст кући, својти, свакоме —

А тај ти —

В. Ништа 2

Ј (уздахне). Јадни брате мој Тај само ћути —

В. Ништа не тражи»

А. Јест, у почетку, у сну трз'о се

И често бунц'о: „Марко!“ „Мирча!“ „Бој!“ И, будан би, уз болан уздисај, (Сам самцат често 'вако јецао ! „Ти оде, Марко, а ја остах сам! Шта може Стеван Он је окован. А шта ли млаки с Босном Дабиша 2 Њу Богумилски Дјед већ затоња На мртавштину. Она издише, А ја без Марка: сухо дрво — сам!“ И тако редом све би спомињ'о! „Шта може сада Стеван Царица 2 Шта Јевросима са Димитријем 2 А ја без Марка: сухо дрво — сам!“ Сасушио се, изболов'о се, Ни слика оне снаге негдашње. ј. Умирио се, од кад посласмо У манастир му пет сто перпера По жељи да му спомен остане У нашој Цркви светој, сиротој.