Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Да, прилике су права благодат Кад саме ти од себе наиђу, Ал чекање је на њих очај сам. (Оклијева, па мало слободније) И јуче доста јасно рекох ти, Одавно већ ти наговјешћујућ', Ал' ти, дабоме, не чу ријечи ми. Не велим да се чиниш невјешта, Тек видим да ме јуче не слуша, Заокупљена бригом. Схваћам то. Ја прилике ти кућне познам све, И схваћам душу што ти потреса, И твоји јади — моји, знам их ја. И мреже видим како плету се

Ту око тебе, дома. Видим све. (Мучећи се, па, као одлучно) И, док још није касно, погледај Што с око тебе спрема. Све ти знам. (Приђе ближе, повјерљивије) И од срца ти велим: Шта ћеш ту2 Да само даље венеш 2 А (није више замишљена, него, и ако врло мирна и озбиљна, сабрана, па, чувши ове ријечи, пусти ћерђеф, погледа Теодора, али не више оним досадашњим мирним светитељичким погледом, већ погледом жестоким, што сажиже, а гласом силним што пријети). Шта је тор Д (отвори врата и стане запрепашћено, али га не види ни Анђелија, зачуђена, а ни Теодор, узбуђен). Ман (се разрадова овом промјеном Анђелијином, све усхићеније), Код мене све ти биће по вољи, Што само смислиш, све ћеш имати. Погађаћу ти мисли, по њима Све чинићу ти да те усрећим.

Све до сад моје == твоје од сада. (Анђелија гледа све зачуђеније) А што те сада чека2 Промисли!