Војин

КЊИЖЕВНОСТ

355

Аи натријотско срце србско и неможе друкче да говори. Србски свећеници никад нису изневерили народ свој. никад нису одвојили веру од душе н ародне, иикад неградише цркву мимо србска огњишта. Топлеменито поиашање наших свећеника према своме драгоме народу и бејаше узрок и последкца, те кроз пуна 4 века робовања остадосмо опетусвојој 'старој љубл.еној вери н чисти неиокварени потомци својих врспих предака. Ми љубимо Бога, гинемо за своју веру, ал увек то чинимо као Срби. II кад би ко дубље загледао у Русе, у Влахе, у Грке, који исту веру верују, тај би иопет упазио, да наша вера као да се разликује од њине, и по томе ова православна источна вера, коју ми верујемо, & како је изражавамо , могла би се с пуним правом назваги србском вером. Уђите у грчку цркву , па уђите и у руску и у влашку. па ће те се на мах осегити да нисте у својој. И обреди они некако као друкчи да су, и појање њино нема онога божанственога израза, као у нас. Па будите у србској хришћанској кући о Божићу, а будите у кући другога народа од исте вере, па ће вам се учинити, као да нисте с њнм једне вере. Ми смо примили науку хришћанску, примили смо и у душу нашу унели еванђелске иетине, ал смо поред тога задржали оне религијозне наше памтивековне изразе. Који то од народа, који исту веру верује, има славе , крсног имена, својега свеца, као што то Срби имају? Ни један осим Србина, и то немогаде да обори никоји поглавиц а источне цркве. Али кад је источна вера у Срба постала н ародном вером, а народ се најпре по имену разпозна. онда нашто Србину да ги туђе име , и тиме начинити га, да се незна шта је? Нашго Милоша назвати М а к а р и ј е м, а М илана М а к е в и ј е м, кад нигде у частноме еванђел»у неиише, ннти спасител.