Војин

20

писменост у наш01 в01сци

приметити. Учитељу 1е прва дужност да омили свотм ђацима њихов посао. С тога дакле све што може овоме служити, ваља ОФицир да уиотреби. Просто раз1ашн>аваље задатка вотичкога, мале причице, радо саслушавање млађих, читање приповедака, песама и т. д. биће све његова средства да утакне љубопитства и воље у свотх ученика. И ово нше ситна ствар; том се натише може учинити. 1ер измами у човеку воље према чему, па ћеш видети колико ће чезнути док 1е не савлада или не добше. И ово т све употребљавано кажем, и за чудо Је успело. Ми ћемо само тдан пример навести, што тдан очевидац нрича: „Писац т (тдан официр) пред целим батаљоном читао сво1у причу , ко1а иначе не бетше ремек вештине. Слушаоци из налпре гледаху на њ са хладним љубопитством; неиокретна, дрвена лица њихова ништа не казиваху. Писац посто1ано читаше даље сво1у причу: у њо1 бе1аше нацртан бедни, тупи ал добри солдат. Не тра1аше дуго и незрачна слика вотика исписа се с таким саучешћем, па шта више и љубављу према писцу; и ова љубав као електричка стру1а прохут кроз све успаване умове, а осетљива срца слушаоца. За тренутак само и хладна, укочена лица оживеше, погледи се отоплише; у многим очима видео си сузе. Искре бе1аху из камена избитне „Читање не тратше ни пун сахат, а општи изрази физиогномит толико се изменише, канда су проведи у тешкоме послу ломљењу камена; други бетху запурени канда сад из парна купатила изађоше; неки се у ма што замисдише, а други опет чудише се и шапутаху између се. Сви ожииеше. Пи-