Војин

268

Суваров. (Из Милутина и Шмита). (Наставак.) Међу тим ваља приметнти, да доцнше у већима чиновима Суваров умеде, кад нотребно беше и да промени сво1е обичне опхођаје: у извеснима сдучајевима, као н. пр. при свечаностима, црковним обредима и у разговорима са страним дипдоматима и ђенералима остављаше са свим све сво1е чудноватости, узимаше озбиљна изгледа, говораше тихо, и тело му беше пуно досто1анствености; многи се дивише 1асноћи његова суђеаа и бпстроћи његова погледа. Код њега као да беху две природе, у кабинету, кад 1е у послу, служаше пажљиво тужбе и предлоге, решаваше озбиљно, издаваше наредбе све без икаквих шала; али чим са послом готов буде, с места постане други човек: скакао 1е брзо са столице, узвикивао 1е куш, куш, и тада 1е отпочињао по обича1у да се шали и бенави. Позната 1е анегдота, која 1е можда и измишљена, о томе, како 1е Потемкин, гледајући онако чудноватог Суварова, и дуго неверу1ући ни уму његовом, ни дару, нашосле дошо до праве истине и променио сво1е до ондашње убеђење: прича се, како Је императорица Катарина, ко^а 1е умела боље да оцени права досто1анства Суваровљева, дозвала га 1едном у сво1 кабинет и завела с њим разговор о важнима државним делима, а Потемкин 1е заклоњен завесом све слушао: чувши онако основна и дубока суђења Суваровљева, не могаде да се уздржи, изађе из за-