Војин

430

СУВАРОВ

месту — као што вељаху његови иротивници, иди у изгнању, као што се сам изражаваше. Његова душа бида 1е узбуђена : он 1е чуо само сдаби од1ек народних израза; кот ху1аше кроз дадеки запад; он предчуствоваше, да је близу еиоха озбиљне борбе, а гушаше га мисао, да ћеју вазда држати њега дадеко од те страховите ратне позоршгце. Ко знађаше сво1ства његових страсти, а нарочито частољубље, та1 поЈима, каквога 1е трења глорало у његовима грудма бити. То беше време, у коме ведике, оживљене страшћу сиде развише бар1ак 1една против друге; време прелаза од старога реда на нови, кад све мораде други вид узети, не иде као обично даганом постепеном изменом ствари, већ наглим, насилним преображајем. Ко у таквима приликама позна у себи снагу, тај се осећа несрећним, ако му окодности забране да и он учешћа у то1 борби имати може, а 10шт несрећнишм, кад зна да су узрок то1 његово! несрећи други његови нротивници. У таквом скоро положа1у и Оуваров бсше. Он се тражаше од царице, да га у Пољску пошље, ад му ова одговори: „Пољске ствари не треба!у граФа Суварова: Пољаци траже већ мира, а да остану онакви, какви нре беху." Нашосле отвори се за њ ново поље рада. На кра1у 1792 год. иовере му сву војску, ко!а беше у новорускоме кра1у, и он пун ведиких нада пође на опредељење сво1е у 1ужну Русшу. Ад како га и те наде преварише! Он мишљаше да поправи сво1 подожа1, ад му ова1 постаде јошт црњи и гори. У Финско1 га тиштаху мада страдања. овде га пак стигну много већа, и он дође до тако непршатних окол-