Војин

ВЕР01ЕТНЕ ПРОМЕНЕ У ТАКТИЦИ

551

бедитењна пешадшина: она има на то сва матери1ална средства; а ако она бега, томе нше бидо криво зрно, ни граната, већ што Ге у мирно доба не држаше на начедима смелости, упорства, безумне неустрашивости и способности да сидно јуриша, не тражећи средине међу смрти и победом. У бо!у само она1 побеђава, ко1и се не бош да ће погинути. ПричаЈу о наравственоме утицају зрна; ми ведимо да није мањег наравственога утица1а и при удару са хладним оружтем, ако само он не буде призан замах, као у већкне „редовних" коњапика , но ако 1е замах, кошм се пресече од плећи до по1аса. Смело се може рећи, да се ни једно нешади1Ско одељење не ће тако спокошо упустити у борбу са одељењем коњаничким, коЈе 1е себе нрославидо оваковим стварним ударима. По што смо устанили основ коњаничкога успеха — хватање тренутака, видимо 1асно, да се значау коњанички одређу1е не ватреним оруж1ем, већ у право способношћу да у месту граби тренутке за 1урише способношћу, ко1у мора^у имати коњанички начедници у што вишем степееу. Има ди таких начелника — коњица чуда чини; нема ли их — она се промеће у мртав тешки терет вокци, кот 1е само под 1еда. Тако 1е то било и тако ће то би вазда, не изузима1ући ни само време Фридриха Ведикога, к,01е тодико бдисташе. У „Вошом Зборнику" 1е бидо 1едном помињато, да највећа дела коњице тога великога во1воде, бе1аху условљена онима људима, што стајаху на челу њеноме; то беха1у Са1длиц, Цитен; од начелника оде-