Војин

570

ВЕР01ЕТНЕ ПРОМЕНЕ У ТАКТИЦИ

ватрено! линиш. При овако окотареноме питању, тек неколпко малених шанчића за време већих маневара (ал никако момоћу специхалаца,) савршено ће бити довољни, но нагаем мнењу, да ОФицири доби1у мисли е ће сваки од њих моћи подићи утврђење: без сумње онакво, какво изазивљу боши а не мирно-воши услови. А кад то једном буде, остаће само тш 1едно, а то Ге, да се војник што боље извикне у копању земље. т. п да се навикне радити ашовом не смећући се и без велика умора. Праатика 1е ове врсте — ствар могућна и свестрано корисна, а особито код нас (Руса): нросецање и крчење свако1аких нових путова, може бити за то прекрасна прилика. Без сумње, наћи ћб се људи, кош могу рећи, да Ге подизање утврђења такво искуство, коГе нимало не личи на посао око насинања путова: са гледишта уметности артисткке, може бити, и 1есте тако; ал ни1е тако са гледишта простога здравога разума и боше примењивости. Са ове носледње точке, ко уме ископати прокоп, уме изрити и траншеху; уме тако исто насипати и батершу, кад му само ОФицир каже; куд треба земљу да баца. Ми особито велнмо, да 1е веома потребно веџбати вошике по на1више у конању земље, ал не у подизању шанчева, 1ер ово занимање у мирно доба нема смисла т. 1. долази у врсту оних послова кош су здравом народном памећу већ давно карактерисани силним изреком: „тучења воде." Већ 1е се више пута казало, колико 1е важно да су сви послови вошички целисходни, 1ер у томе ^едноме само лежи залога и познавању ствари и