Војин

234

НАША СТОЈЕЋА ВО-ЈСЕА

ума, оно што смо казали о задатку стојеће војске у тачкама под 1 и 2. Ми смо тог уверења, да војник, нижи чин, или ОФИцир, неможе то бити у подпуном смислу речи, ако неживи колико је више могуће у што већој заједници, војничка епрема или образовање дели се на двоје и то: на тактично и морално. Као год што је потребно за јединство за рад тактичнога образовања, исто тако потребно је удруживање за рад моралног и духовног образовања. То је војничко: сопс1Шо 8ше диа поп ако не испунимо оба ова услова, промашисмо цел. И војник и ОФИцир кад је изолиран, кад неживи у задрузи, он губи поступно од онога духа којим је напајан у задрузи. Живећи ван тога друшства, он је изишао из домашаја оних утицаја и уплива што га и духом и телом прављаше војником. Оскудица у приликама да конкурише са другарима у духовноме обогаћавању чини, те једна друга страна узима маха над њим, а то је материјализам. То бива нарочито кад људи који нису довољно огрезли у традицијама своје рођене војске, и кад изолирани живот дуго траје. Има истина и изузетка и то похвалних, али ми не говоримо о изузетцима, већ о правплу. Па као год што то важи за поједине, тако исто важи и за ове, кад су подељени и распарчатани. Нека каже ко хоће: да је за војника довољно само оно одушевлење и онај дух што га је усисао мајчиним млеком, т. ј. одушевлење што је поникло у народу и с народом. Манит би био сваки онај, који неби ништа држао на ово и овако одушевлење које је основ свему, јер у коме народу нема ратоборима духа, нема одушевлења за слободу, такав народ и