Војислав Ј. Илић : књижевна студија

00 - о СКЕРЛИЋ.

и његов ученик, Ниоба, Пред Тројом, Нимфа, Кориншска Хетера, Плаза Алфродште над Адонидом. Мањи је број песама из римске старине: Јулија, Овидије, Тибуло, Са Форума, Катшонова смрт, Авгур.

Војислав Илић није марио за Хришћанство, као и сви модерни класичари у осталом. Своје неверовање он је рекао у песми Исповест, своје историјско-филозофско схватање Хришћанства у песми Авгур, где представља „мрачне хришћанске чете“, где, уз побожне химне и литије, мачем и огњем, сатиру стару цивилизацију паганску. Средњи Век он готово никако није певао, и хришћански звуци никако се не чују у његовој поезији. Али за то, он је осећао у дубини душе лепоту и величину старе паганске цивилизације, и у раној младости слика тога цветнога доба човечанства ушла му је у душу да одатле никада више не изиђе. Када је 1889 дошао у Солун, на домак Олимпа, пред плаво море грчко и миртове шуме, пред све мртве „сведоке векова славних“, он је кликнуо из дубине душе поздравну песму „мајци Јелади“:

(0) завичају цветни мудрости и вечне славе... ПИетина божанска лежи у древној прошлости твојој Кад дух слободан беше. Где сада замишљен стојим Од раног детињства свога ја сам у души својој Блудио по истом пољу, по цветним пољима твојим...

И песник је увек имао носталгију Јеладе и њенога ведрога живота. У данашњем сувом и жалосном добу, где је толико несклада и ругоба, где су душе изгубиле сву ведрину, он се осећао као онај цвет који се некада нијао „под љупким небом Аркадије сретне“, и који је пренет у далек и туђ свет дугих јесени и дебелога снега, црних бреза и пустих поља са стрњиком. У Исповести, написао је он овај карактеристичан стих, који је после изоставио:

Ах, што сам тужан питаш. "Ствар је проста. Живот ме евај дражи, дух ми тре.

Ја нисам чедо Аркадије цветне,

А то је доста па да појмиш све.