Војислав Ј. Илић : књижевна студија

,

42 Јован СКЕРЛИЋ.

је певали. Леконт де Лил није био само песник класичних мотива но и одличан познавалац грчкога језика и један од најбољих француских преводилаца старих јелинских писаца. Од њега су остали преводи: Илијаде, Одисеје, Хезиода, Есхила, Софокла, Еврипида, Теокрита, као и орфејских химни и анакреонских ода. И његово знање јелинскога језика толико је било да је, нешто педантски, грчка имена другачије и правилније транскрибовао но што је обичај у француском језику, и писао, на свој начин, и ближе оригиналу, Асатетпоп, АкћШ ен, Огезте5, Клујанппез та. Жозе Марија де Хередија, који је у неколико од својих сонета у Трофејима свео, кондензовао сву јелинску цивилизацију, био је ђак Есоје дез сћапез, стручно учио. и до појединости изучио стари свет. Наш песник, који није учио редовних школа, чија су читања била искључиво песничка, који сем рускога није знао страних језика, и стране узоре знао само по руским пре водима, упознао се са класицизмом код енглеских песника ХУН и ХУШ века и руских песника са краја ХУШ и почетка ХЈХ века. Један од главних његових извора био је руски превод Шекспирова Грошла и Кресиде у руском преводу, а Илџаду, коју помиње у Лерикловој смрши, наводи по једном старијем руском, Гњедичевом, преводу. Са таквим недовољним и површним знањем класицизма, са потпуним незнањем класичких језика, наравно да се морале чинити онакве грешке какве је Зима забележио, а ако се чему има чудити то је томе што их нема и већих.

Али поред свега тога, Војислав Илић је оном невероватно јаком интуицијом својом осетио величину и ле поту класичнога света, и, макакве биле нетачности у појединостима, његове песме из класичне старине дају утисак оне ведре лепоте и мирне величанствености старих поезија, и показује једно чудно јако осећање живота и душа Класичких. Више и боље но и један песник наш он је то осетио, и:према њему обавештенији и ученији класи-

· чари наши, као Лукијан Мушицки, Јован Хаџић, па и

сам Јован Ст. Поповић, изгледају као педанти који се