Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 43

вежбају у мртвом школском класицизму. У поезији је таленат највећи аргуменат, и оно исто је Војиславу Илићу недостојало у знању и образовању он је срећно надок: _нађивад својим финим урођеним осећањем, силном способношћу за песничке асимилације и великом вештином у руковању стилом, тако да његове песме, поред свега, ако нису класичарске дају утисак класичнога. Он је можда био наш једини песник који је могао да да књижеван, поетски и у духу и типу адекватан превод Илпџаде. Треба упоредити његов превод једнога стиха Илџаде у Перикливој смрши са сувим и школским преводом Томе Маретића, па видети сву разлику која постоји између песника и филолога, и видети колика је штета што Војислав Илић није преводио велике класичне спевове.

~ у

Оно што чини основну особину једнога правога песника то је да има велику осетљивост према утисцима спољнега света, развијен унутрашњи живот осећања и узбуђаја. Један песник без престанка осећа покрете своје душе и према спољнем свету и има ону исту радозналост и осећајност, ону исту способност чуђења и дивљења које и примитивни људи и деца. Војислав Илић је имао те душевне особине врло развијене, и као ретко ко од наших песника он је имао то битно, основно поетско расположење, које све силније осећа и у високом тону казује. Своју поезију, он је носио у дну своје душе, која је треперела и звонила Он је имао онај нарочити дар који песника чини свет за себе, извор, стваралиште, због чега су стари Грци песнике називали творцима, оно што „дух Господњи што све ословљава“. У једној од последњих својих песама (Кад се угаси сунце...) он казује све што избија из његове душе, када се нађе сам, пред самим _ собом, нагнут над самим собом:

Ја сиђем усамљен у ноћ. И речи тајанствене = С усана мојих тада одгоне сан и смрт;