Војислав Ј. Илић : књижевна студија

41 Јован СКЕРЛИЋ.

Духне ненадни вихор и све се из сна прене Оживи цео врт.

И старо, стољетно храшће зашушти монотоно

Старинску некакву песму, старински неки јад;

Бели се занија цветак, ко мало сребрно звоно, Запева цео сад. -

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче, Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври... Један се церека лудо, а један очајно кличе

Као духови зли.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте силе,

Но моје немирне душе неопевани јад,

Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени, Кроз опустели сад. и

Са таком, као мимоза осетљивом душом, са таквом способношћу за јако одговарање на спољне утиске, са тако нервозном душом могу се писати песме. Са једном таком природом силно се осећа сваки људски бол, као и све чари и лепоте природе. Једна таква душа ствара, изазива пејзаже и поезију. Војислав Ј. Илић је као његов Хуан у Песнику, који вели да се из његове душе поезија прелива, када гледа звездане ноћи и пучину морску, и из тих додира са природом из његове душе избија млаз чисте и велике поезије: |

"И онда вали страсне душе моје,

Прекипе, теку преко међе своје

У звучном складу... Но то нису речи,

То није песма, што с усана јечи,

Но усклик среће, што из душе стиже, Вијор, што мисо међу звезде диже, Заношљив јаук болова и среће,

Шум, што се бурно са дна душе креће: К

Било би неправедно цео таленат Војислава Илића свести на вербализам, на ретку вештину у слагању и срочавању речи и на вешту и глатку версификацију. То су лично његове најјаче особине, али он јеу великој мери имао оног песничког основа без којега нема праве поезије. Он је био једна отмена песничка душа, са врло живим