Војислав Ј. Илић : књижевна студија

46; 57 Јован СКЕРЛИЋ.

природе. Код Јакшића има неколико реторичких описа буре, код Јована Грчића неколико пријатних и готово реалистичких описа живота на селу, и то је готово све што наша ранија поезија има од описа да покаже. Војислав Илић има-и око и осећање за природу, и као његов Хуан у песнику он је могао рећи:

Узмите небу онај азур плави,

И мирис цвећу и свежину трави,

Склоните тајне из морских дубина, ; = И бледи месец с његових висина

И тајну ноћи, где све живо спава,

И дах Господњи што све оживљава —

И ја ћу онда глув и миран бити

Певати нећу...

И те своје дарове он обилато уноси у своје песме. Непосредног, реалистичког опажања природе има код њега у мањој мери. Он је био одиста песник за којега „видљиви свет постоји“, и у најближем, најобичнијем, насјвакодневнијем, у оном што је по изгледу најпрозаичније, он је умео да открије лепоту и поетски да је каже. У томе погледу, Зимско јутро, Суморни дан, Вече, Први снег и Последњи гост, онај опис сиротињског погреба у песми: („Сиво, суморно небо...“) мала су савршенства у свом роду, иду у прве почетке наше реалистичке поезије, и на њих је извесно мислио Др. Лазо Томановић, | када је Војислава претерано проглашавао „коловођом нове реалистичко веристичке школе у нашој књижевности“, и када га је Јован Дучић, са извесним разлогом, назвао „чистим натуралистичким песником Парнасовцем“. Али, у великој већини случајева, опис, материјални опис ствари за њега је нешто сасвим споредно; то је само спољни повод да да изнесе своја осећања, оквир у који их ставља. Много већи број описа Војислава Илића имају више поезије а мање реализма, вице су лепи и евокативни у својој егзотичности, а мање реални у свом верном и пуном сликању стварности. Војислав је мало путовао; сем Србије био је у Јужној Угарској, Бувунији; РО 1 у