Војислав Ј. Илић : књижевна студија

48 Јован СКЕРЛИЋ. ~

сјајем буктињама и уз тупи звук добоша. И када је на дну пећинског језера сарањен деспот-матероубица, када су валови покрили његов гроб:

И мир вечни неста. Мрки копљаници

Оборише ћутке копља наопако,

Погасише свеће седи свештеници

И кренуше натраг погружени јако.

А остаде пуста и празна пећина...

Њу не краси бршљан нити росно цвеће:

Хладна пустош бије из њених дубина,

А језеро мртво никад се не креће. ·

Но кад камен падне или реч се рекне,

У хладној пећини стократно одјекне. У колико је мери опис за њега било главно лепо се види из његове „песничке приче“ Усамљени гробови. Цела песма има 17 строфа, свака од 10 стихова. Догађај се прича само у 4 строфе, највећи део су описи, описи позне јесени и ранога пролећа на Дрини, и гроба Јелкиног:

Под топлим небом азијатских страна, Можда на морској високој обали, Где тихо шушти кипариса грана, И кликће голуб и шуморе вали...

Његова страст за дескрипцијама није га остављала ни онда када је изузетно у прози писао, У своме говору Задатак Уједињене Омладине, у сред мирнога разлагања о позитивним и догађајима и сувременим политичким приликама, он у један мах удара у своју дескриптивну лирику, И прича оно исто што је доцније певао у Словенском кнезу, туђински поход у ХП веку на балтичка словенска племена Бодриће и Љутиће: „Германска пропаганда, у току времена, успела је да уништи у тим врлим племенима и саме трагове свега онога, што би потомство Њихово могло загрејати бар тихом сетом, при спомену на славна дела древних предака. Цвеће заборава расте на поравњеним гробовима њиховим, и само кат-кад ако по неки песник меланхолично уздахне: „и овде су живели Срби, и њих нема више, ““ :

..