Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 49 Са таквим силним склоностима за опис било је природно да Војислав Илић помисли на еп. Како сам пева:

Хтедох да певам Кадма и дела Атрида мужа...

Еп, који је најслабији род наше уметничке књижевности,

нашао је у Војиславу човека који га је могао обделавати и подићи. Он је имао и ширине, и свечанога тона, и мирне нарације и декоративних описа. Он је дао неколико епских песама, које, ако и нису савршенства, иду у. најбоље ствари наше епске поезије. Тако је Рибар, 08псада Бенаре, која је одломак из већега епа На Рушевинама, приповетка Милева, комични еп Амор на селу и лепа и ведра идила Дарови неба. Поред тога, он је дао велики број балада, као Мраморни убица, Кориншска, хетера, Јулшја. Али ако његови епи стоје над осталим покушајима те врсте у српској књижевности, они имају

својих великих недостатака, и не иду у најбоље произ-

воде песникове. У њима је и он сувише расплинуто оп-

ширан, (Опширност је у опште његова мана: каракте-

ристично је у томе погледу да од њега није остао ни

један сонет. Ти епи су и сувише развучени, заморно

једнолики и троми. Радња је занемарена, личности су

врло општим цртама показане, и нема ни боје ни живота.

Све су прогутали дуги описи који се гомилају и развлаче,

и то све у не мање дугим и монотоним стиховима. ИМ

Војислав Илић, који је песник пријатан за читање, успео

је толико да некоје од тих епа тешко је до краја про:

читати.

Као Бранко Радичевић и он је неравао да напише еп о битци на Косову!, да оствари сан готово свих српских песника, који су толики без успеха покушавали и који још чека „човека послана од Бога“, који ће да га оствари. Случаји службе одвели су га у те крајеве, он је видео трагично разбојиште, и написао песму Мура-

тово Тулбе. Та кратка песма, једна од последњих које

1 Војислављева Споменица. Београд, 1895, стр. 169. Бранислав ЋЂ, Нушић; Последњи дани Војисласљеви,

+