Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 51

по чему се не би дало закључити да је то прва песма једног врло младог почетника.

Отворио сам тамницу

Ваздушној робињи,

И пустих малу тичицу

Слободи, родбини.

И она оде певајућ

У горе зелене,

Ко да се небу дизајућ

Мољаше за мене.

То још није испевано у класичном метру, у коме је он толико певао и који даје особито обележје његовој метрици, то није онај флуидни и хармонични осмерац његов у коме су испеване велика Елегија и Алхимилар, али и у ова прва два стиха има нечега новога, нечега лепшега, извесна „крилата грација“, које није било у ранијих српских песника. Молштшва је већ из 1880 године, из првих дана његова песничка рада, и већ је израђена тако као да је писао песник који годинама пише, који има сву рутину и зна све тајне занате. Из исте године је једна његова Елегија, која не само да има садржину и стих целе његове позније поезије, но изненађује својом савршном израдом и необично добром метриком, тако да је тешко веровати да је почетник писао.

Хладна је јесен; и суморно вече

Над пустим пољем разастире мрак

А студен ветар са увелим лишћем

Таласа, сече магловити зрак.

И нигде зрака од живота нема,

Пролетњи давно изумро је крас; Кишица сипи... А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас.

И страхом срце у час се притаји, Гледајућ мутно на јесењи дан. Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!...

Први стихови Војислава Илића одликују се од песама које су дотле и у то доба певане по ритму и по одабраној ДАЋУ

7 и