Војислав Ј. Илић : књижевна студија

52 — Јован (СКЕРЛИЋ.

дикцији, али не по метрици. Његов стих не разликује се много од обичних трохејских осмераца, десетераца и дванаестераца, којима се тада код нас певало. Од њега је у јамбу остао из тога доба први чин трагедије Радослав, чији је први чин штампао у Србадији за 1882 годину, а остале спалио.

Класични метар и класични предмети не долазе одмах у његову поезију. Прва његова песма у дугом метру, Варшоломејска ноћ, испевана је 1881 године, и сасвим ново је звучила ненавикнутој, или боље рећи одвикнутој "публици српској:

Над умореним Паризом тавна се спушта ноћ,

И тавни плашт увија зрак и свет.

Тишина мртва. Лахора благим летом

Непокренут повијен снева цвет.

Прва његова песма са класичарским предметом била је Нарцис, штампана 1882 године, и која започиње цео низ његових песама са предметима из класичне старине. Он је волео да пише хексаметром, и полагао је на тај стих, који извесно даје свечаности стилу и величине предметима које опева. Само, тај његов омиљени метар имао је нечега тромога и тешкога, није био за његову етеричну и грациозну поезију, и најбоље његове песме нису њиме испеване.

У ствари и тај његов хексаметар којим је често певао, и пентаметар којим се каткада служио, нису били прави класични метри. Лука Зима је показао да он нема праве одлике класичног хексаметра, и да је уопште само хексаметар по броју слогова и по начину штампања. Хексаметар у првоме реду мора да има правилан ритам, који долази од наизменичне употребе самих дактила и спондеја, и да има на одређеним местима цесуре и диаресе. Док се грчки и латински хексаметар правио на основу тога, Војислав Илић га је правио на основу броја слогова, узимајући трохеје место спондеја, узимајући по шест двосложних и тросложних речи у један стих, и то двосложне речи као спондеје, а тросложне као дактиле, трудећи се