Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Или, 53

да свака реч буде стопа за себе и да буде што више диареса. -

Једва | допире | шумор уморног земаљског | света...

Женски | очајни _врисак | проломи | тишину | нему... Његов хексаметар, како са разлогом примећује Зима, само је за око хексаметар, а никако за уво, што је главно. Његови хексаметри дају се лепо поделити у правилне, обичне стихове и редовне строфе:

Стрепи безумни | створе,

Породе | божанског | блуда

Ни земља | ни бурно | море

Неће те | сакрити | моћи. Критика Луке Зиме јасна је и убедљива. Војислав Илић није писао класичним хексаметром, као што је сам мислио, нити је успео да тај старински метар васкрсне у српској поезији. У осталом, строго правилни хексаметри датирају тек из познијег доба класицизма; Омир и сви велики песници грчки као једино правило имали су да стих буде шестостопан, а све остало су остављали својој слободи, водећи рачуна нарочито о хармонији, Строг хексаметар створили су тек Римљани. Тим класичним хексаметром нису писали ни немачки, ни руски класичари, а према њима, ни наш Лукијан Мушицки.

Лепота поезије Војислава Ј. Илића није у томе. Има његова поезија неку јединствену грацију какву дотле није показивала наша поезија, нешто етерично, призрачно. То је тамно осећање и неодређена, луталачка мисао, казана свечано, хармонично, поетично, са висином химни. За ту поезију полу-мрака он је нашао идеалну версификацију, отмену дикцију, свечан ритам, нарочито фине, глатке, хармоничне стихове. Теодор де Банвиљ, поетски законодавац француског Парнаса, говорио је, да је слик хармонија. И у стиху Војислава Илића стих је сама хармонија, и он је њим владао са једном мајсторском лакоћом како код нас нико пре њега. О лакоћи са којом је он писао стихове постоје читаве легенде. Говори се да је, лежећи у постељи, читаве песме исписи-