Војислав Ј. Илић : књижевна студија

54 Јован СКЕРЛИЋ.

вао по зиду, и да је његова /7осланица пријашељу импровизована на каванском столу. И ма колико ти стихови били лако и брзо писани, ипак они имају одређеност, израђеност, каткада савршеност, дуго и пажљиво рађених и израђених дела, извесних песмица Хајнеових и сонета Хередијиних. |

Његови први стихови су у првоме реду музикални, · као да је песник имао на уму онај познат Верленов дистих: -

Музике, пре сзаке ствари. Музике још и увек...

Сва звучност нашега језика нашла је највишега израза у њима, и поједине песме његове имају сву чар ритма и музике, и буде често она суптилна осећања која само музика рађа. Та је поезија на прелазу између речи и музике, материјалног и нематеријалног, речи и музике. Као што има песника' који се обраћају на разум, Ре флексивних песника, или песника који се обраћају оку, песника сликара као Готје, тако има песника који се обраћају уву, који постизавају аудитивне ефекте, и то су песници ритма, музике и хармоније, као што је случај са Војиславом Илићем. -

Тешко је рећи међу многобројним лепим песмама његовим која се пре има навести. Како су беспрекорни и хармонични они стихови у песми Тоспођици Н.!

И то је прошло. Вас већ није Кроз пуста поља блудим сам = Јесења магла вемљу крије. Ах! како ми је, то ја знам.

Тромо и мирно теку часи, Младост се губи, гине све, Суморна јесен живот гаси, И живот, младост све то мре.

" Са сурих гора магла стиже, Мрачан јесени дан је то,

Јато се врана с криком диже У опустели тихи дб.