Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. · -- _ 55

А суро небо сузе лије Досадно, мирно тече дан... Остајте збогом, тешко ми је: Младоет и живот сан је, сан!...

Или они стихови у Алхимичару, које Алфонсо говори

Арабели: У мантији учењака

Из далеких идем страна.

У земљама вечнога мрака,

И у царству мајских дана,

Лутао сам, спомињући,

У заносу -срца врела,

Драго име Арабела.

Са севера путник блуди И на кедру ливанскоме Што се тордо краси њиме Чита њено драго име. И, замишљен, дуго ћути, И нагађа повест тајну, И његово срце слути Све болове што их човек У имену једном рече. А кад после врела дана Сањалачко падне вече, Он, у шушњу брених грана Чује тугу и јецања И уздахе са Ливана И у земљи вечна снега Он се после сећа њега.

Да би се показала сва лепота стихова Војислава Илића требало би навести целу његову Елегшју (Већ је прошло жарко лето..), која је сва музика и велика оркестрација осећања, у којој је наш језик дошао до врхунца своје музикалности и поетичности, и која је једна од најлепших ствари Војислава Илића, извесно највећег версификатора, у добром смислу речи, целокупне

наше поезије, пе а М

Када је реч о Војиславу Илићу, има да се учини једна ограда. Његова поезија, по својим мотивима, нема много