Време, 19. 10. 1924., стр. 8

и посгтан да бих видео своја посла,» објашњава Абдагић. Пото.м после дугог тачног топографског описа своје собе прелази на друле детаље, иишта мање скандалозне од оних које је пре подне Митковић причао. Каже да је била крмељива, те јетерао да се купа, говори о посети Фулановића, коме је требао да посрелује да се кол :{-ега састане са једном лажном талијанском контесом, ^адаче загребачком про стптутком. По одласку Фулановићевом вратио се на «капетанииу». — ПодиМК^ЈгА јоу^сукњу и видео сам — Доста, не дреба нам толико детаља, прекида га председник, дон публика вришти од смеха. У опште исказ Аблаг^ћев представл.а по сликама које је он давао, најскандалоз нији део претреса. Говори се ту о свим мог\ г ћим венеричгтим болестима и о сва којаким гадостима. Каже кад је питао «капетанииу» да ли има она неких легитиманија код себе она је дигла кошуљицу и рекла: — Ето то је моја легитимација. Сумњао је да је болесна и на «фини» начЈтн је избацио. ЧОВЕК У ЏАКУ «Капетаница» је о.тишла од н>ега у понедељак. У среду на ноћ, вели Абдагић, чује лупу, треску и вику на вратима. — Отвори, отвори, развалићемо. Устане да види шта је. Погледа кроз прозор и види «Хиршлера, покрштеног Драговића» са пет детектива пред вратима. Дошли су аутомобилом. Отворио им, навалили, све претурили и претресли. Шта је, за име Бога, чудио се Абдагић, шта радите ту код мене? — У име закона, да се ниси макао. — Седео сам «у име закона» на једној столици пуних 4 часа. Питају је ли ту била нека женска. — Јесте, капетаница Крушњак, одговорио им је. — Где је њена талијанска шифра? питали су га детективи. — Ја и сукња, каже Абдагић, то има смисла, али ја и талијанска шифра то нема никакве везе. Ја се тим послом не бавим. «Да сам ја знао за талијанску шифру ја бих њу ухватио па на полицију: — Ево, ухватио сам једну рибицу. Даље Абдагић протествује што је неко могао да умеша међу шпијуне њега емигранта из доба Авде Карабеговића и Османа Ђикића њега српског питомца. Одвели су га «на полицију» и пошто није \тео и није могао да призна ништа о шпијунажи стрпали су га у врећу. Хиршлер вади сат:

— Још ггет минути... Потом пита стражара: — Јесу ли кола готова? Стражар салутира: — Готова су и кола и сандук... — Кажи, немој да лудо губиш живот, обраћали се њему. — Ништа не знам да кажем, одговарао им је. Вели само добио бесплатну бању и батине. Кад је устао да се брани, бивши капетан Крушњак, вероватно да није знао ону стару француску пословицу, која каже да онај који се много извињава сам се оптужује. Уз то баш није обдарен сјајним" беседничким ларом, а ни логиком, интелектуално далеко. испод Мит^ ковића и Абдагића, он је се својом невештом одбраном сам упропастио. Све се више спетљавао, и све више доказивао, своју тешку кривипу. Абдагић и Митковић, ако су и вршили посао, за који су изведени пред суд, бар су људи вешти и лосетљиви, а овај бивши официр се мислио спасти цинизмом. За жену, која му је била љубазница и трчала да га спасе у Скопље и Београд, нема довољно увреда, и гледа да јој сваког тренутка добаци у лице да је проститутка, и да пбкаже како је презире. Баш да сам и био у талијанској служби, као што ме оптужују, зар бих био такав глупан да саопштим то жени са којом сам сполно општио, брани с^е он, и сваком речју открив* све нове прљавости свога карактера. Кад говори, очи које су му изгледале безазлене, постају хладне и непријатне. Признаје да је послао да моли да га пусте из затвора јер и оно што не могу молбе и таксе да ураде, може женско тело. Зна он то из искуства. «Сви ми чиновници и официри у Македонији ако хоћемо осуство или премештај, само треба да пошаљемо наше сестре,- жене и весенице па да добијемо све», добацује бивши капетан сигуран у успех своје оптужбе и не осећајући да увек прља само себе. Каже пнсала му Даница из Београда да је имала успеха. Писала му је и за Министра Војног, — и ту се КруШњак значајно смешка. У Кичеву је добио и писмо да она одлази у Италију. — Хвала Богу, једна мање, која ми се обесила као стеница о врат, пошто човек има у животу више оваквих стеница, завршује свој високи философски закључак бивши капетан. ЈЕДАН ПОШТЕЊАК ИЗ ПРЕКА Крушњак, по пореклу Талијан, био је заробљен у Италији и све до ступања у нашу војску та.мо је живео.

Ухваћено је једно његово писмо, које је писао у Загреб некој Марији Вуковић кад је из новина сазнао за хапшење Андролићеве. У писму има и ово место: аОна која ми је до сада давала наде на будућност, сад је ухапшена. Лире звецкају у џеповима. Јавите како капредује афера у Загребу». Приликом претреса код њега је нађен упут о делимичној мобилизацији кога је морао прмликом предаје чете да преда. Брани се да га је неко утурио у инеентар четни и без његовог знања. Крушњак не признаје дело, и кад му је пред судом прочитан његов испит код Градског Суда изјавио је да тај записник није тачан. — Како то, чуди се председник. Пред вама је диктирано, ви сте потписали, и морали сте знати шта потписујете а сад одричете. — Мислио сам да су сви поштени овако као ми пречани, изјављује Крушњак уз вриштање публике од сгеха, па није ни гледао шта потписује. «Све је то г. Јевремовић излиферовао», тврди он. Када су Андролићева и Крушњак суочени овај је покушао да одбије њене оптужбе, увек се невешто уплићући. Кад Је Андролићева рекла њему у очи како је прелазио албанску границу и састајао се са италијанским агентима, он сав поцрвенео од беса добацује: — Ако се верује њо) у тај нсказ, мора Јо) се веровати да је седелг на коЈену ђенералу Пешићу, бившем Министру ВоЈчом п Морнарице, како )е то она причаза. Последња устаје Филиповићева. Мала, неразвијена, доста сиромашно одевена, готово изазива сажаљење. Нема ништа да изјави у своју одбрану сем оног што је казала код Градског Суда. Њен вереник капетан Крушњак чешће пута јој је изјављивао незадовол >ство са својом спужбом и говорио да ће да бежи час у Албанију, час у Италију, час у Русију. У њеном стану је нађено више војних докумената, које је Крушн^к К °Д оставио, а она није знала њихову важ-' ност. « Са очима пуним мрмсње према оном кога је волела, коме је била у исто време и вереница и љубазница, и са ким је хтела да иде и у Албанију и свугде, а који је и њен веренички прстен дао про ститутки, Филиповићева се враћа на место Андролићева допуњује своје исказе о преласку у Италију, и у } и по часова,! када су већ биле у сали запаљене две' лампе у млечном стаклу, председник зд-ј кључује дан и заказује нов претрес за понедељак у 8 и по часова пре подне.

Страна 8 С/ Нетеља, 19. октоЛра 1924

(Настава.к са сеЈ.че стране) Митковнћ гледа да ска1;далозним детаљима, љубагних хвалисаи,ем, који.м као да се препоручује женама, а не дд о :гокара пред судом, да це.тој афери — «1ар у колико се његд тиче — да другн изглед, н да једдн политички, шпијунски процес, претвори у расправу огодну једино XI се види пред санитетском полицијом и.ти у амбуланти за кожне болестн. У осталом, као договорно, сва три оптужена мушкарца говоре једино о проституцији, и све што би имало везе са шпиј\-н?.жом одбацују. Док публика вришти од смеха при најдр>астичнијим и најпрљавијим описима који прелазе у гадости, ЈМитковић пог.теда победнички по сали и продужава заносећи на бугарски, са великим гестовима, историју свога живота од ђака егзархијске школе до бугарског војника, до јчиновника у нашем Министарству Спољних Постова. I Често се обраћа нронично државном тужиоцу г. Јевремовићу и добацује да је он сигурно из тога што је био бугарски војник и у Немачкој, закљ\*чно да мора познавати и г-ђицу Андролићеву. Пото.м д[фектно оптужује државног т>'жиоца да је жртва његове несавесности и немара. Г. ЈевремоБИћ сав црвен у лицу траЖ-И да то уђе у записник. Мнтковић признаје да је био у бугарчој војсци у аеропланско.м оделењу а потом слат у Немачку да носи топопске чауре, али вели да- је морао. У Софији се уписао на права; и био у аутономистичкој македонској организацији, али су га сви сматрали за српског шпијуна и хтели убити. На сату 1 ;редседника суда две се сказаљке поклогиле. Подне. Митковић још изјављује да Дпмовића не познаје, клања се театрално, и председник заказује претрес за 2 и по часа по подне. Абдагић граби свој зелени раглан и излази. ПОЗНАНСТВО У <• НА РОЦНОЈ КАФАНИ» Претрес после подне је заказан за 2 и по, а почео је у 3. Осетило се више интересовања код публике. Има и неколико сасвим младих дама, по изгледу студенткиња. Опет се почиље са Андролићевом. Излазе она и Митковић пред судије да се суоче. — Кажи ,му у очи, да ли си му дала писмо од Димовића или ниси. Андролићева погледа мало косо у Митковића и одједном се смеје. — Није то ништа смешно, опомиње је председник.

Најзад она му, и не гледајући га каже да му је дала 5000 и писмо Димовићево. — Лаже, ниса.м примио ништа грми Митковић. Суочење је свршено, и устаје Абдагић. Жнви, нервозни покрети мускула, лнце нзбсрано, очи лукаве све то издаје човека који је могао бити кнез, варалица, љубавник или шпијун, способан за све, лукзе , онај који не оставља трагове за собом. Можда н невин, кад би се судило по н-.еговим исказима. — Од кад се познајете са Андролнћевом? — пита га председник. — Молим само тренутак. Хвала Богу да сам најзад постс 16 мес§ци изашао пред суд. Потом, пссте тог широког уздаха, кас олакшан почиње.

Мира ФиЈиповић — Не знам кога је то Оило даиа 7 или 8 јула, у суботу, 1923 дошао сам око 10 сати пре подне у «Народну Кафану» мало мамуран да окусим мало ракице или нешто. Хтео сам да нађем, као што нама мушкарцима треба женску лакше робе да је водим кући, и да се са њом проведе.м зна се како. Приметим одједном ову овде појаву. Сама, подебела, у мамурној машти учинила ми се лепа... Абдагић, са пуио детаља о томе шта је ко пио, ко је кога гледао, прича о томе сусрету и познанству. И док каже да онако мамуран није тачно знао да ли је лепа нли није, дотле сада описује тоалету «те појаве» тога тренутка. — Имала је хаљину што ми зовемо «шлафрок», са појасом као у фратра, плитке ципеле на једно дугме, мало подеране са искривљеним петама, а на глави је имала сламни шешир. Упознао се са њоме. Представила му се: — Капетаница Крушњак. Позр ;10 је својој кући на праву босанску, турску каву, «све то као мамуЈ^ан

П0ВЕ1 Ј »аа шзгд јавп ,со=е-

моди )и .С: Ц ш ВЕШТ. ■ био ПГГеП Цу_Н ТРАЖ1 Ису, пбр&Т1

На стоваришту у Београду имамо за испоруку одмах: 13 аутомобила путничких отворених и затворених 12 и 16 НР са пет и се-

дам седишта.

аутомобила отворених путпичких и затворених (лимузина) са 5 седишта.

аутонвбила отворених и за-

творених са пег места.

Е$аа1#|г аутомобила отворених путнМчких и спортских са пет и седам седишта.

аутомобила путничких отворених са седам седишта, тип 57.

-ви ови аутомобили изложени су у нашим новим просторијама и могу се видети у сзако доба. — Због скока динара цене су ниске.

Аутомобилска Радња Београд, Кр. Александра 11-13

Телефон 21-48 Е Ј1АУТО 15Н8 Највеће стовариште свих потреба за аутомобиле као и пуних и пнеумат. гума.

Филијала у Новом Саиу Успенска улнца број 5.

ЈП

АУТОМОБИЛИ