Време, 04. 02. 1933., стр. 6

СТРАНА б

Субота,"^ 4 фебруЗр!

Сиупштина и«жен,ера и архитента •— Удружење југословенскн! ннжзњера н архатекта — Секцнја Београд, одржаће своју редовну годнш^>у ск>лпнтш1у 19 о. м. у 9 час. у овоме дому, Краља Ферддаанда ул. ❖ Свемана академија у чзст Штр®_ смајера. — Данас у 20 час. »Југосло венска Исвора« прнређује у чаог 118годншк.нпе рођеља веашсог југосло. венског ндалога. биокупа Јосипч Јур ја Штрослгаоера у еалн Чохословачк >г дома дГарашвнова 39) сзечану ахндемију са болатш н одабраанм концертннм делом и игранком. ❖ Штросмајеров дан у старонато. личкој цркви. — У недељу 6 о. м. бнће у старокататнчко] црксн у Дуброзачкој ушвш бр. 1 овечала миса са благословом н одрешењсм аа зеликог бнс-купа Јосжга Јурја ШтросмаЈера. Беопрааскн жустник г. др. Нико Калођера одржаће говор о темн: »Шгросмаоеров католнцизам>. ❖ . Оедница лекара. — Српако лекафс«о друтптво у вагједиинн са Јргословеногнм гируршким друштвом Секннја Београд, одржа^е сеонипу у су<Јоту 4 о. м. у 15 часова у Амфитеатру Хиргршке кланике. ❖ Збор Јадранске стражв. — Други редоенц збо»р чланова Друтог пододбора Јадраноке страже за кРарт варошког одржаће ое у недат,у 5 о.м. у 10 час. у двораин Престоничког одбора Краља Алевсастдрв 6-1 ❖ Снупиггина Академснсг Аеро -клу6а — У недељу 5 о. м. у 10 часова пре подне у новој зградн Технотког факултега, сала бр. 86, оаржаке се скупштвна академ^ког Аероклуба на Универзнтету. ❖ Комеморативна седиица у спомен поч Рендлу. Данас 4 о. м. у и часова пре подне Музтка школа одржаће комеморатнвну седннпу у гпомен поч. Већеславу Рендли, про фе©Јру Музичке школе. ❖ Окупштина Врачарског одбора Цр веног нрста. — Врачарски од6>р Црвеног Крста одржаће годашљу скушптину у недељу 5 фе<5руара у 1>б часова, у основној пгколв Светог Саве. (Макензгајева улипа 4бУ Умоллвају се члановн н сви прв јателул Црвеног крста да гзохле доћи на скуппгпину. 12130 ❖ Предаван>е о јеврејсно| исторнји. — УпраВа друпггва «Онег Шабат в Гемилут Хасадим> одржаће треће прелаваље -зз подручја јеврејске историје у недељу б фебруара, у дворанн друштвеног Дома (Јеврејока 16) Говориће г. Соломон Калдв рон, проф -!имназије: «0 вавилонском ропству н народном препороду под перс?л}ском влашћу». Прпступ олзболан. Почетак у к и по часова пре подне. 1Ф132

ПГРА ЖИВОТОМ И СМРЋУ

Тајни

живош индијске ишп/унке За „Вр^ме" пнше Б. С. Гпзелер-Мум

3 Др. Кампбел се возио кроз простран парк ка вили пуковника Холвела. Овде онде је поздрављао по неког пацијента са којим би се срели. Пред једном малом вилом су застали и ту је доктор рекао неколико речи на не^мачком једном пацијенту који је седео на својој тераои. Пошто га је чиновник обаве- | штајног отсека зачуђено гледао, | он му је рекао: — Да, г. Толендале, овде су заступљене готово све народности. Овај Немац се налази овде већ скоро пет година. Био је мисионар и свакако се на путу кроз централну Азију негде инфицирао. Кад је једног дана, у Бомбају, дошао у американску болницу да се лечи од маларије, утврђено је да је заражен лепром. Морао је бити интерниран овде код нас. Његов случај није сасвим безнадежаи; надам се да ћу моћи да га отпустим као излеченог, али тек кроз пет година и то, наравно, ако не буде никаквог изненадног погоршања. Возили су се још петнаест минута и кола су од једном застала пред вилом пуковника Холвела. Кућа тога официра налазила се на једном делу малог залива који засеца у острво. Др. Кампбел је искочио из кола и замолио свога младог пријатеља да пође за њи^. Бујна вегетација тропског дрвећа одавала је пријатан мирис који је човеку отварао апетит. У сенци кокосових дрвета, доктор је ишао са својим гостима ка улазу у вилу. Пуковник Холвел је стајао пред вратима своје виле и чекао посетиоца, за чији му је долазак телефонски јављено. На неколико корака пред њим, др. Кампбел је застао и претсгавио Толендала. То прет стављање из даљине било је ве ома разумно јер је довољно макар и најмање се дотаћи једног лепрозног човека или нечег што је на њему па да се човек одмах зарази. У осталом, изгледало је по свему да. се. болеаш официр већ био навикао на такав начин представљања јер и сам кије позвао посетиоце да уђу у његову кућу него их је одвео на отворену веранду. Ту их је понудио да седну на столице резервисане за посспиоце, док је сам сео према њима на извесној даљинч!. Др. Кампбел га

Индијска свечаност у насе л»у на рубу џунгле

је прво питао како се осећа. Он се горко осмехнуо. — Болест нагло налредује у последње време, докторе, то осећам врло добро у својој крви. Још мало, додао је иронично, и онда ће све бити савладано. Можда још пола године, докторе, највише годину дана, и онда ће све би*пи свршено. Пошто лекар није ништа одговорио, он је додао. — У осталом, тада ће бити тачно 150 година од како је један од мојих предака умро од те страшне болести. То је био човек који је играо велику улогу у учвршћењу енглеске власти у Индији. Др. Кампбел га није прекидао; знао је да је његово стање тешко, да су ретке прилике кад може с неким говорити и да је најбоље пустити га да слободно каже све што му на срцу лежи. Пуковник је наставио: — То је било у доба кад су индијски цареви и краљеви хте ли да нас истерају из ове земље. Један илади официр, *по ил\ену Холвел, бранио је тада град Уиљемс у коме су Енглези имали своје I адње против десетоструко јаче војске једног индијског, полулудог деспота. Недељама се држао са нешто мало белих војника којима је располагао, али је најзад морао да положи оружје и да се преда индијском цару. Загворен је тада са око сто белих људи, жена и деце, у једном

простору у к I је било немогуће за кога било од њих да се опружи а да не буде изгажен од осталих. Тако сгешњени, нису имали ни ваздуха, ни зоде. »Само једну ноћ су издржали у том уском простору. Сутрадан ујутру су готово сви нећ били мртви и лешеви су брзо прешли у трулеж. Међ осталима остао је жив и тај млади Холвел. Али, он је можда присвем том прошао још много го. ре него они што су изгубили животе: заразио се ту губом и после је лагано умирао у највећим мукама међу непријатељским племенима од којих није могао очекивати никакву помоћ. Болесни пуковник је ућутао. На лицу му се огледала нека дубока туга. Дуго је ћутао, замишљен, а потом је рекао као да говори сам са собом: — Кад бих само знао где сам се и како заразио са том болеш ћу? Данима и месецима сам лупао главу да пронађем од кога сам се болесног лица могао инфицирати. Истрага је утврдила да су оба Индмјанца који су служили код мене били здрави. НиI ког нисам имао уопште у својој 1 околини ко би уопште био макар и сумњив. Шта више, у целом гарнизону није било ни једног 1 болесника, па ипак, мене је болест спопала једног дана свом жестином. Заиста чудновато! Г. Толендал, који је све дотле стално ћутао посматрајући

тог неизлечивог болесника који је ту, одвојен од целог света, живео у највећем луксузу, сада је узео реч: — Г. пуковниче, баш зато сам и дошао овамо, што нам се начин на који сте се инфицирали учинио веома необичним у обавештајном отсеку. Г. пуковниче, изгледа да сте ви били жртва неког политичког атентата. Толендал се међутим варао ако је мислио да ће са том изјавом учинити неки велики утисак на пуковника. Овај одмахну главом. — У Индији се увек долази на I сличне претпоставке, рекао је, кад се нешто не да на други начин објаснити. Ја не верујем да је ту по среди нека политичка интрига која је довела до злочи1 начког инфицирања. Лично нисам имао никаквих непријатеља, | на против. У гарнизону у Пеша' вару, ја сам једини човек који је био у пријатељству не само са свима официрима, него и са војницима, и ако су ови сви били мухамеданци из граничних области. Зашто би, и ко би дошао на идеју да баш мене на овако свиреп начин отстрани, кад би се свакако у политичком смилу мно го више постигло отстрањивањем неког високог чиновника у Бомбају, Делхиу или Калкути? То је главни разлог, г. Толендале, због кога мислим да је сваки политички атентат искључен. Дуго су ћутали после тих њего вих речи, док се млади чиновник одлучио да постави нека питања. Тај човек, коме је смрт већ била за вратом. чија је судбина била неповратно запечаћена, по свем изгледу веома се мало сада интересовао за оно што се догађало у спољном свету. Свакако да би му најмилије било кад би могао да напусти тај рај губавих и да се врати натраг у свој гарнизон, макар са коликим тешкоћима била скопчана служба Међутим, Толендал је овде имао да изврши одређену мисију и зато је наставио разговор. — Господине пуковниче, рекао је, да ли бисте имали доброту да ме бар у неколико обавестите о свом животу у граничним трупама, о наређењима која сте добијали из главне команде, као и о интересантним стварима из вашег приватног живота које би могле имати какве би ло везе са овим аферама. То вас питам по наређењу својих претпостављених... БЕРЗЕ Фра«ан у Бе°граду 224.35 Фумта у Београду 195 10 Долар у Београду 5723 765 Народнв банга плаћа нзнал б>пзанског курса, а аа нме иремце девн-зе за клнрннг н неплату 2* н од сти а остале девизе 20 од стз. Аграрне обвеаннпе ол 4 од ст« раћо не су по 23.60. државне обветничо ИЗ 1930 ОД 6 ОД Сто ПО 32—31 ,Ј5, ратнв штета, промгпт по 205 и »а 29 фебру&ра по 204—202, а-кп;« о Народне банке по 4150 и адсшто Привилеговане аграрне банке пз 223. БЕОГРАДСКА БЕРЗА Београд. з фебрулра Девизе ; (понуда - тражља) Ло»и п 195.90—194.30 ПарНЗ 224.91-223 70, ЊуЈОрт 6737.90—5709.63. Жен*в» 1113.85—1108.35. Милано - Тр-Т 294.86—292.46, Праг 170.47—169.56, Амстердам 2315.65 — 2304.29. Б'Т> ЛИН 1370.38 — 1359.58 И БрИССЛ 801.40—797.46. Држа&ни папири: <по»нуда - тражно) лутријски ЛОЗ ИЗ 1881 ОД 2 ОД ГГО 80 (понуда), дувански лоз ио 18*8 (тражња) 10. з&јам из 1921 од 7 од сто 44 (тра<жн>а), агрзрне °бвсз нипе од 4 од сто 25 (тражља), др. жавие обвезнипе из 1930 од 6 од сто 32—31.50. државни спољин заЈам у влату ИЗ 1922 од 8 од сто 41 (понуда), државни опољни зајам у злату из 1922 од 7 од сто 36.50 (тражња), ратна штета промпт 205 — 204 н за 28 фебруара 203-* 202. Акцијв: (понуда -тражња) Прдавм, говане аграрне баше 223—220 4 Народне баике 4100 (погнуда). Приватни нлиринг: (понуда - трав» ња) Беч 905—900. БОнОвИ; Солун 36.60 (оонуда). ЦИРИШКА БЕРЗА Цирит з феЛруарА Београд —, Параз 20.19 н по, Лон« дон 17.57. Њујорв 617. Н јвДВв 0смиза. Мнлаио 26.43. Азгетврдз* 207.92 Н по, Берлин 122.90. БвЧ атужбено 72.93 — нотев 69.47 к по, СофнЈа 3.76, Пргг 16.30. Вал. швва 57.85. Атнна 2.92, Ца^агр-гд 2.47 н по. Букурешт ».08.

Помоћ у господврској кризи Јака господарска криза >-ништава трговину и индустрију, ио поред тога штети и здравље сзих слојева ггучанства. Стална бојазан. да ће се крнза појачати. да ће се рад у Вашем подузећу об>'С1ааити. беспослгност. ненмаштина и безв уништавају здравље. А нпа« је важннј«, ла у то доба одржнмо здравље и енергију него у времг, када с поуздаи>ем гледамо у будућност. Имајте на уму, да здравље овисн великнм делом о исхрани. Ако редовито пијете Овомалтине, нмадете најбољу гаранцију, да тгло прима управо о«е твари. које су за одржаван>е здравља и енергије најпотребније. оиврл

Премијера Хацеове музичке драме >Ддел и Мара*

Спена из Хапеове опере „Адел и Мара"

У четвртак, 2 овог месеца, у Нацрдном позоришту давана је пре>гајера музичке драме од Јосипа Хапеа за коју !е либерето написао, по спеву Луке Ботића и драми Ни«е Бартулозића, др. Бранко Радица Јадно домаће дело више на репортоару Београдске опере, ко : а је извођрњу истога поклонила пуну пажњу, и оа певачким снагама: гђама Пиитеровић (жена Ворнићева), Бугариновић (матн Аделова). Нинковић-Грозано (Мелка) Овило1*»| |11оиша); гцама: Кезер. Манојло*ић, н гг: Јовановићем (стари Ворнић), Пихлег (Франо. песник) Петровић (Тупнћ, жупни-к) ПоповиН (Адел). ЦвејнК (ага), Ивић (0(мер). Митрови* (слепаи гуслар), Николић (мујезии) дала солиднл спремл>енЈ режијскк од г Ертла, музичкг добрг' настудирану од г. Бреаовтпекг и сликарски лобрг инопрннран? од г. Бијелиће ову не много музичкк изразиту музичку арам^' од г. Јосипа Хапеа. Сама садржнна Јгузнчке обраде

нде у XV] столеће н опнсује »едан догађај из вре&н?на када је Клис био под гурском влашћу, догађај љубавни између хришћанке Маре н Далматинца муслнманске вере Адела. Иако су ту унети и потребнн заплетн: аптагонизам верски. — који, под клетвом искључује љубавну везу двају младих ордаца, — оговарање оредине. коју чини хрмпћански и муслиманскн елемент отпор родител>а и содлука је палл смнловања нема», а што као последицу има да стари Ворннћ упућује своје ћерке у — манастир, у коме, скрханв љубавним болом. умире ол болести Мара, ма да се. у последњем моменту по : ављује и Адел којв <е преврнуо вером, и отац који опрашта — ипак радња није нарочито сугестивна Елемент хришћанскн и муслиманскн даје ово'| радњв извесну драж и контраот, сценски и музичви са\{о сама музичка обрада не уопева да, у потпупости реши проблемр једпе мцзичке дроме, и внше остлје на торену опер-

ске концепцнје, не много богом дано нвпосредно инспнрисане, без довољна замаха у певачвнм линн ама и, нарочнто, у оркестарској обрадн. Јодна музнчка драма по самој кониепцијн свога назива, претпоставља пснхолошкн јако подзучену улогу оркестра, на коме треба да ! почивају сценскц догађа« чији ор! кестар мора да буде всрни тумач. I Ако то није случај, и ако оркесггар ј у соби нема довољно узмаха за описивањо пснхолошких догађаа на сцони, ннти довољно тонске боје, онда је тошко да би и богодане молодијске линије могле да у дело улнју животодавни дах и учине га непосредним. Модерна музичка драма нарочито рачуна са оркестром н његовим тонским колоритом, ко>и је нарочито погодан за музичко описивање сценских догађа|а. али гу спагу није дао оркестру г. Хапе. Тепгко јв рећн која оркестарска градаци:а »гма у себи елемонтарну снагу и непосредност, јер и сам твматски материјал не иде дубоко у душу и заснован је, често, на уобичаЈеним формулама Нарочито ое прнмвћује отсуство топлих и изразитнх тонскнх боја племеинтих дрвених дуначких ннструмената 0туда цела партитура бива освескепа када се у почетку IV чина. у уводу, појави у оркестру група дрвепих дувача. Њихова тонска боја удахпе у партитуру топлину и осоћање веће непосредностн. Ширина замаха у оркестру и његова топла бо а нарочито не доста у када се јавл>а ,,коло" у I чину Већ сам почетак опере нма коло за мотив Сам мотив ннје неннтересантан за обраду, али га г. Хаце иије оркестарски довољно окарактернсао нити му је дао довољно ширине н тонске боје Имам осећање да је велики недостатак ове партитуре недостатак тонског контраста у оркестру н мали оркестарскн за>гах Инструментацнја г. Хацеа |е мање сочна а внше анемична. У II чину музнчки су изразитија места: парти:а старога Ворнића, у почетку спене (сам за столом). као н када оде из собе: моменат када Ивиша и Мара остану сами (харфа у орко<~гру); када Мара каже да је казпа маиастпр; момент када на сцену стула Туиић, жушшв, када,

за тнм, дођу мајка. ћорке, сии, Франо н Тупић — терцет и квнитет. што је. свакако, с обзиром на апсамбл, најјаче место партнтуре, јер и сам оркестар нма овде већу изразнтост а дрвенн дувачи такође долазе внше до иараза, што све чини да партитура добија већу топлпиу. У III чину музнчки је изразнтиш део када Омер и Фрало одводе Мелку, као и момент када матн Аделова умире. У IV чину момент када Иваннца чита болесно Мари Аделово пиомо и када она пада на јастук, оркестар опнсује ворннје душевно стање. Ово је место сугестивно. Програмсин су описанн корацн када долазн мајка (у К-басу). док момент када Мара н Адел остану сами, иако има у оркестру пратњу гудача, нома карактеристичну гематску н ха.рмонијску обраду, а ту је било место за музнкално описивање љубавнога бола. Повачкн, г Хаце је, нарочито за нартнје Адела. искористно елементе нарцдне музичко карактеристнке у мелодиском погледу и дао је Аделу цтароке мелодијске линије, а искористио је као мотив и мелодију »Марице девојко«, који при кра-у оаога живота, пева и Мара сећајући се Аделове песме. То су још н најка.рактеристичннк' мелоднјоке партије, док парти.а Франа у III чину. доста велика, нема непосредну инопирацију Г. Хаце у својо! музнчкој драми певачки проблем решава ређе по узору на живу реч а више мелоднски, али ге мелоднје не нду дубоко Има, баш н у певачком погледу, у овој партитури места која потсећају на »Кавилернју« н »Тоску« (IV чин, кад Мара тражи да јој Иваница чнта Аделово писмо), али њиме недостаје снага једнога Маскањна и Пучипна. Главну певачку улогу имао Је, у ствари, Адел, г. Поповић, то треба подвући, ступа сада слободнне на сцепу н његови слободнији покрети чнне да његова певачка лииија добија све више замаха И сама улога певачкн је у добром регнстру за њега. те је он могао. сасвим лободно, своме гласу да да већу слободу н шгернну. Има једпо интнмно осећање које овдр изноочм У моменпша када г. Поцовић аеза вц-

сове, на-више тоиове, ја се бо:им. Запгго? Изгледа ми као да ће гласне жице да попуоте. Нека г. Поповић савесно нспнта ову моју прнјатељску напомену и нека, на време. предузима потребне мере Његов глао је потребан надтј оперској оцени још д>то и дуго. Он је овоју иуну меру дао у I, II и III чииу. Као Мара, гца Кезерова је била дискретна у тону и није излазила гласовно, нз оквира једне чеане девнце која као да ј$ рођењем оредодређена за манастнр. Њен глас |е тонскн у;еоначен. Желели би само да ;ој свршетин нмају мање вертнкалнп прекид а више вибрације н мекоће. Њена нзразита места била су: у II чнну када каже да је манастнр казна и у објашњењу са Аделом (у квинтегу она се слабије чула), н у IV чину — када пева Аделову пеому н кад остане сама са Иваницом. Гца Манојловић, као Иваница, глумачки се необично добро развнја. и нарочито пада у очн њена изразита маска (у IV чнну, нарочнто) Њен глас нма већ сада добру у едначеност, а сама боја гласа нма у себи особине које га чнне продорни нм. Она своје улоге нителигентно студира. н нарочнто падају у очи сцене у I и II чину. када она даје певачку лнпнју говорећн. Певачкн је једно од најбољих места део када чита Марн Аделово гшсмо, у iv чину. Улога гђе Пннтеровнћ (мачса Марнна) ннје музнчкн нарочнто обраI ђена, док је музнчки аче истакну• та мајка Аделова, коју је певала • Рђа Буга/риновнћ. И гђа Пинтеровнћ као и гђа Бугарнновић, својшм уједначеанм гласовима, помогли су да ове две улоге добнгу више израза Као Мелка гђа Нинковнћ-Грозано је глумачки била непосредна и њен« је маска била добра и изразита. Певачки она * дала линнје које ннсу имале оштрину у внсинама и имале су вигое духа, накп не, у внсннама, и потребну продорност У улозн Ворннћа г Јовановић је нарочито лепо дао своју партнју у I чииу. кад се враћа са таровнма купљеним за сво1е ћерко Овде је њогов глас имао шнроку У : едначе|аоот ц ошгу. Дрш«с«а мј јв ааро-

чнто усоео почетак у II чииу, осећа но дат, као н зааршин део II чина када каже »Одлука је пала, смнловања нема«. Г. Пнхлер. топле и изразите маске, у чи»ој поЈави нма словенске доброћудвости. уиоаио ј« у сценску радњу поетско расположење својим уобли^еним, окрутлим и, по изразу, меким гласом. Његове партије у I н II чину слабије су музичвн од партије у III чнну. *о : у је он дао лело н осећајво. Као жупник, г. Петровић је бно вокално добар у П чину (н у квантету), н његов мекн глас покрнвао је лепо внсине. Г. Цвегић (ага) гпаоовно се врло добро развво. Глас му 1е сада снажан в у!е>дначен у боја, а глумачкн покрети слободнн. Скрв нулн бн му пажњу да мање сканда ра лиии'|у певачку а више да да гласу своме слободу, коју сканднрање '-пречава. Г Ивић |е покааао такође већу слободу у кретању н глас му је долазно. често, до пунога замаха нарочнто у моменту када се одриче Адела. У улозн гуслара, ко»а »е и музичкн добро дата, г. Мнтровнћ је био певачви добар и нелосредан. Г. Николнћ «е песму мујезнна певао са орненталским о^дахом. Режиа г Ертла је омог>-ћнла већу живост нарочнто у П и III чииу. док бн маси у I чину бала потребни« већа непосредност. Сликарски, г. Бнјелнћ је нароч!Что уотело дао П н П1 чнн, у којнма је перспектива била као ретко када. по : ачана светлооним "фектнл1а. Нарочито је имало топлине у Ш чину. Хор у I н IV чнну био је добап. Оркестар. вођен г Брозовшеком, успрвао -е да писиви партију не мпого оркрстарски богату. Компознтор г. Хаце био 1е срдачно поздрављрн од публнке. Да заврпвнмо Желели бн: Прчо — да оперски певачн не одговара»У на одобравање публпкр у току са.мр радње, |'ер се крши клнтнНу:!трт сценског збпвања Зато "»е кпа.ј чина. И. друт — да неко буде, једном одговоран за правилну дикПИ)у у нашо! опери 1ер — ова иијо на свом^ месту / КОСТА п. МЛНОЈЈОВПЋј