Време, 04. 02. 1933., стр. 9

Суботз, 4 фе(Труара 1933

СТРАТТА 9

ФДНИ ХЕРС1

СВЕПО

— Желео бих, рече он, нека- | 10 чудно расположен, да се еле|1енти човечанства, који мисле да посећују моја предавања. ви1не заннтересују за историју од оних дама, које су целе вечери 1 гледале своје носеве у мепним огледалима. Знате лн, мис Рерик В1та су жене из Пилтауна узимале место огледала... — Но, др. Џеркс, ви почињете да се подсмевате? — Можда. уздахну доктор, а ви ме потсећате, да салг одвећ уморан за то. Рерик, хоћете ли да подигнете поглед са тих жеравих рубина, да додирнете саОирно дугме, којим прикупл»ате робове, и да затражите од четрнајестог евнуха, да ми донесе широку чашу са једним прстом финог шампања? — Објасните мојој сестри, др. Џеркс, сву моћ оног драгог кацења. Ено их та.мо, покрај Симабуеве Мадоне, Хилдегарда. — Не смета вам, ако пустим Хофманове приче, Рерик? Оне лутке ме умирују. И у тил\ вечерима зачела се у Рериковој глави једна чудна мисао. Зашто не? Овде су биле две усамл>ене душе, које су играле усамљену игру. Хилдегарда се може бунити на брак, али и сув сунђер одмекне у води. Можда ће се појавити нова, припитомљена Хилдегарда, која ће у и.ме њиховог венчања примцти финансијски поклон, ко}и јој Рерик тако законски пружа. Џеркс му је толико пута говорио како га та предавања замарају и исцрпл>ују. Њему је требало слободног времена, новаца. изоловање од света. Хилдегарда је већ прешла време. кад би је живот између четири зида л»утио, док је Џеркс са уздахом говорио о лепотама и финој усамлености Аласке. Зашто не? Хил дегарда није имала младост на одбацивање. И она и Џеркс су већ давно одрасли за живот. Зашто не? Дати њима двома иираз од милион долара; олакшати нова истраживања; безбрижан живот. Милион за сваку нову истину. Два милиона! Зашто не? Рерик, коме Је гГриЈател>ство Џерксово било врло драгоцено, био Је сласен од те збуњујуће замке, и врло дипломатски дотакао се тог питања, када је последње вечери Хилдегардиног гостоеања, она, пожелевши им лаку ноћ, оставила обадва човека, да и дале разговарају уз чашицу Коентро-а, сишла у свој алартмал, превучен златом и бледо л>убичастом свилом, а који јој није доликовао. Разговор се наставио о многим стварима. — Рерик, убеђен сам, да је основа сваког развнтка, предупређење. — Предупређење? — Јест. Предупредити рак. Јер би то спасло од оне дуге процедуре да се уклони. Предупредити стварање махала. Предупредити ратове. ПреАупредити болести. Предупредити друштвена претеривања. То не сме да одузима огромне суме новаца, већ огромну фантазију. Један ће човек дати новце, да се одстрани рак. Али Је сасвим дру га ствар учинити да један човек живи у свету без рака. и да осети сву благодет од уклањања те болести. Рокфелеров фонд Је редак и фини пример, и хумано трошење стеченог богатства. Један човек, који се таквам филантропиЈам бави у току свога живота, уместо остављањем богатства разним организацијама, које Једва да га надживе неколико година, показуЈе моћ да уме да раздели, као и да нагомилава. Вндите, треба најпре пронаћи рђава, болесна места, и онда предупредити. — То је прилично велика замисао, Џеркс. — Нема ничег новог у томе. Превентивна филантропиЈа је ту. — Нова Је, а«о човек на њу није раж1је мислио. — Много Је захвалнији посао спречити да се црв развиЈе, него ли лечити га. — Несумњиво. Али основа на претка, коЈу сам завео у свом послу, је елиминисање. Џеркс, Треба се ослободити сваког непотребног пртљага — И Ја мислим, да треба избећи непотребан пртљаг. — Читав свет практичне муЈ^ости крије се иза те идеје I — Једнога дана зарићу се иза

те идеје — негде на северу где су ноћи дуге, хладне и мирне — створе»не за човека, који жели да ради. За тих десет млнута ћутања, којн су толико заголицали Рерика, као никада дотле, Јер су се Џерксове мисли подударале са његовизм, он лаконски рече: — Чудим се, да се не оженнте, Џеркс, пре него што се закопате у те арктичке ноћи, о којима увек говорите. — Како јл; чудно, да ми о томе говорите. Шта сад! Тај лукави пријатељ је назрео мнсао у његовоЈ глави. — Факт Је, Рер»тк, да сам се на то решио. (Лукав тип!) — Да? (Је ли могуће да је и Хилдегарда тако лукава? Боже!) — Да. — Тако? Познајем ли ту даму? — Не. — Ох! Т ишина. — Ко Је она? — Еекимка. — Шта? — Ескимка. Упознао сам Илан пре дванаест година, када сам први пут кренуо на експедицију на Макензи Реку. Њен отац Је крзнар. — Ескимка! — Дабоме. Да, онда пре шест година са^м је # видео у Ному, где Је становала са својим стрицем, исто тако трговцем крзна, и посећивала вишу школу. — Тако... — Сад се већ вратила у Аљаоку, где Је учитељица. Ескими су невероватно одани породичним везама и стара мајка Је врло строга. Ето, годимама се познајемо. Чекамо. Али ја сам увидео, да Је већ доста чекања. Живот пролази поред нас. Враћам се тамо, Рерик. — Због ње? — Не, њоЈ. То вас свакако чуди, са ваше тачке гледишта, али Ескими, нааикнути на своју оштру климу, не могу да се свик ну на нашу. Ауји ј? лако подносим снег и лед, и идем њима. — Тако! Џеркс би исто тако био пренеражен сличном вешћу, мислио Је Рерик, а после он није могао да ода своЈа наЈинтимнија осећања* — Стари родител»и још увек стануЈу на измаку вароши. Али Илан, која Је учитељица у суседном селу, стануЈе у једној американскоЈ мисионарскоЈ породици, по имену Ендерсон. Ако чезнете за солидним конфором, Рерик, рече Џеркс, узимајући кристалну купу шампања од лакеја, онда вам препоручуЈем зидану ескимоку кућу. — Тако! — Имам миого посла да свр1Ш1М, Рерик. Овдашњи живот ме замара и одводи од моЈих мнсли и планова. Док се на ; боље осећам, кад сам окружен светом а не његовом галамом и хуком. (Наставиће се)

5 АНИАШ1Б0СТ И5 СБЕТ-

IПРИЧА „ВРЕМЕНА"

Лекара ожављу/у /ецну тртву гнену, кога је аздахнула ириликом операци/е Лсидон, з фебруара. — У болииии аа. Ђорђа извргао«« је ових д»нп ч јелЈна невероватно среКаа операцада. Јелна с ед ачл ео вто днтп »ка жг«на 6нд& је донст^ у Во.тнииу ; а ди операшгје Међутим за ареме пераццЈе жена је подлегла. Ова је фактнчно бнла мртва п-а нпак лекври су јој убрнзгалв малу колнну «ор1 *мкна, и СФарнчин<-» орце Јв после нввес-ног времвна апет почело да р&дн. Пашто ]е опер&цнја најзад услела. то се »иже рећи дв Је аауовог п \та ообедила чак н смрт. (Врвм?)

Лобуна ђака у јс/јно/ цвеИарско/ школи . 11*рнз, 3 фебруира. — У струшоЈ цвеНарскоЈ школн у Верс&Ју дошло јо до немилнх иниидената Прошло суботе кажњено Је пет ђака вншт курса зато што су нзвнждалн п|»офес-ора г. Леколнј«!. Н& то оу чзталв ђацн нотог курса захтвлали да б>ду к&жњвни нстом казном УпривIIнк школе је то од Л јм . Због тога су се свн ђаци поставилн нв врате учноннце н два пуна часа држали затвореног црофи^ора Леволшеа Иосле ове демонстраци :е питхјмин су упутнли ултиматум улравнику школе, з&хтева/уКи или за св њихсве колеге ослободе казне. или за сви буду кадаћени у истој м«ри (Врвм«)

Т бисшвене

Најмањи Шркачки аушомобил на свеШу

У Лос Анђелесу приказана су наЈмања тркачка кола на свету Дужина овог аутомобила износи свега 156 сантиметара. Па ипак он може да постигне брЗЈшу од 200 кидометара на сат. Та кола су освојила и рекорд брзине за категориЈу кола лакших од 500 килограма. СлЈша приказуЈе та мала тркачка кола са конструктором и тркачем Кенетом Морхаусом.

СмрШ »краља шакса аутомобила< у Енглеско/ Лондон. 3 фебр^ра. — У Ловдону је преминуо у својој осамдесзтој годббн Едгард Кохвн, врал> си_аутомобила. Кохвв је у озоје вреоЈв увео у Лоздону тадои.&утоI мобште. који су ттостеиеио потаснулн фнјакере. Он је прн томе зарађлђивао миллоне Ф јити стерлингв. А-ти нзгледа д& 1гу послови нису ишли добро у последње време, ј(ф је сав тао иовад взгј-6ио и у**ро овнх дада аао пукн сиромах. (Време)

СТАЛАН ЗАТВОР, катар дебелог црева, надимање, невољкости у стомаку, тешка крв, одебљање џигерице, з.пагна жила, севање у куковима, несгаЈу употребом природне Франц јозефове горке воде, у јутро и у вече по Једну малу чашу. Лекарски научњацн сведоче, да Франи - Јозефова вода деЈствује без болн и онда, ако су црева раздражена. Франц - Јозефо. ва горка вода добија се у апотекама, дрогеријама и колониЈалним трговинама.

У Наиуљу је основан »Грамофонски музеј< Рта, з фебруара. — У Налулу је основана нетка врста ррамофоиског музвЈа. У отва«рн то ће 6 јгп| музеј ва етнографију н фолклор, Алн, ло_ што ће се у мувеЈ сместитв вмики броЈ народких песч^м« оиимл>вних иа грв>мо<1>онокн%1 плочама он Је добио популарии назив >гр&мофоиски мувејс- (Времв)

Граф — продавац новина , Буднхшешта, з .ја»уара. — У будипломатскнм др^тптвенвм круго. вима нзазвала је велнку сенаапеју вест да је некааа богатн маглат граф Јохан Халер постао прод*внц новина. Граф Халер остао Је прнврв. мено бео иооца. Јер је његов брат, оа којим се борио о«о јвдног на/глед стеа ставио забрану на сву н»его. ву имозкну. Граф-ггродавац новнна очекуЈе етт&к да ћв на кра/ју проиеса добити бар пола милнона пеога. (Време)

Пожае у /едно/ енглеској деч101 болница Лондан, * фсвруарл. — У дечјој болннци у. Прштгејту избио јв нгчада веонкн поаар. Особље ^лнице. ме-ђутим, није се много уару_ ^ло, већ Је децу сакупило у м^кре чаргааве н изнепо у двориште. За то време вестки де» зграае је ''ећ горео. Ниједао легге ииЈв повре^еео. (Времв)

УРАНИ1А прићлзује слмо још данас и сутра премијеру немачђе оперете Принцеза итснор ЛИ ПАРИ, тенориста КАРЛ ЈЕКЕН, АДЕЛА САНДРОК Почетав: 5. 7. 9.30 V НЕДЕЛзУ! 10.30 (матинд), 8. 5 II 7 V недвљу 5. о. м. у 9.30 уввче премијера оперете ОРЛОВ — Лиане Хајд, Светислав Петровић Продаја улмница ланас од 10.30 до И.ЗО и од 4 сата по подне

К А С И Н А

8МШ

приказујв данас премиЈеру раскошне оперете са дискретно пикантним ситуацијама, одлич« ном музиком и песмама: СУ5АНА V КУПАТИЛУ1 (М АРИОН, ТО Н И I Е ПРИСТОЈНО) МАГДА ШНА1ДЕР Додатак урнебесна шала у г нина: ХВАЈ1А, НЕЋМ! — Секе Сакал Сутра МАТИНЕ

Ш

шшш.

!

Др. Баркер ]е лахано затворио врата. — Шта Је ново? питао је Џон, који је у том тренутку ушао у пуковникову собу. — Могао бих рећи ништа, гла сио је одговор, а ипак има врло много новог. Лице старог слуге, које је већ личило на неки пергамент, згрчило се. Рекао је потмулим гласом; — Већ пет година је стално тако. — Да тако је, додао је лекар. Врло се добро сећам свега. Пре пет година погинула је госпођа Сајмон, пуковникова супруга, која је дотле господарила у овој кући То се десмло за време вож ње у позориште... У Лондону се дуго говорило о том несрећном случају. Погледао је при томе на слику у окупоценом оквиру која се налазила над писаћим столом. — Ако се не варам, то је г-ђа Сајмон?... — Да, то је њена слнка годину дана пред смрт. — Дивна је била та жена, изјавио је лекар. Ова је слика драгоцена породична успомена... Чу ди ме да је оставл>ена ту... могла би и нестати... — Господин не да да се склони одатле. Хоће да је има стално пред очима. * Пуковник Макс Сајмон није могао и дал.е да живи без супруге коју је обожавао, али исто тако није могао ни умрети. Од како је она била умрла, никако није могао потпуно да поврати своју свест. Сваког петка облачио је фрак, потом би упалио све полелеје, ставио на колено хал>ину коју је она имала кад је пошла у позориште, и тако би дуго седео посматрајући њену слику. У тим тренуцима, после дугог посматрања, њему се чинило као да је та слика оживела, као да се она сама појавила пред њим. То се понављало сваког петка и увек је Џон чекао код врата док се пуковник не би од једном срушио онесвешћен на под. То је трајало тако већ пет година. • Пуковникова ћерка, која је имала исто име као и њена мајка, Дијана, била је удата за једног богатог трговца у Паризу Знала је да јој је отац болестан, али је увек замишљала да је то неки тежак случај реуматизма. Џон јој никад није говорио о томе шта се у кући дешавало сваког петка, на дан кад је њена мајка несрећним случајем изгубила живот. Сасвим случајно сазнала је за то преко других лица и тада је замолила др. Баркера да јој да тачан извешта«] о свему томе. Он је због тога лично отишао у Париз и тачно јој описао цео случај. Рекао је да ника1сав лек у том случају не може помоћи. Болест је наступила услед изненадног потреса, сад је ваљало болеснику обезбедити мир и оставити га да живи по свом нахођењу. Дијана је међутнм била спи ритисткиња. Она се одмах одлучила да покуша да спасе свога оца утицајем окултизма. Изложила је свој план доктору. Противљење овог последњег није ни у колико помогло. Најзад је он рекао: — То би могло исто тако проузроковати његову смрт, али кад се ви уздате у себе да ћете га спасти, онда могу само да кажем: покушајте • Првог петка који је потом дошао, Џон је као обично био на свом месту. Знао је да ће пуковник опет провести вече пред сликом своје покојне жене, тим пре што се у опери давала „Тоска" а то је био комад који је она хтела оне вечери да гледа. Погледао је још једном кроз кључаоницу да види да ли је пуковник већ гу, али се од једном сав стресао: на степеницама се појавила једна жена у белој хаљини са лепезо.м од црног нојевог перја у руци На прсима јој се блистао један диван крст од руб|гна и смарагда. — Мртви се дижу из гроба! узвикнуо је Џон дрхтећи целим телом. У том тренутку отворила су се једна врата и пуковни« Сајмон се упутио ка соби у којој се налазмла слика његове жене. Имао »е на себи Фпа« као сиаког петка. Њгје показао ник&кво уз-

буђење кад Је видео своју жену пред собом. Посматрао ју је сањалачким и нежним погледом и рекао јој умиљато, као каквом детету: .Дијана!" Појава му је пришла ближе. — Хоћемо ли стићи у позориште, Максе? Данас се даје „Тоска". — Свакако, одговорио је пуковник. Потом је додао: „Џоне, телефонирај за један такси". Џон је као у неком несвесном стању отишао до телефона, али није тражио такси него је телефонирао др. Баркеру. Одговорили су му да је др. Баркер баш тог тренутка отишао у позориште. Слуга је осетио како му се слива зној са чела. Вратио се ка степеницама и ту је поново чуо пуковников глас. Нежан и озбиљан | глас, као пре пет година. Није ! могао да дође к себи. Вратио се телефону и затражио једа« такси од оближње станице. Трајало је четврт сата док су кола стигла, јер није одмах било слободних. За то време Џон се нкје усудио да се врати у хол, где се налазио пуковник пред оним привиђењем. У гренутку кад је шофер неколико пута дао знак трубом да је стигао. чуо је један женски врисак, а потом је неки тежак предмет пао на под. Кад се Џон вратио у хол да види шта се десило, она жена иије више била ту. Пред вратима собе у којој се налаз<ила слика, лежао је пуковник укочених очиЈу. Био је мртав. * Кад је др. Баркер најзад стигао и видео шта се десило, показао је дубоко очајање. — Где је пуковникова кћи? узвикнуо је. Нисам ли јој лепо говорио да га то може убити? То је заиста био плаи пуковникове кћери, да се појави као дух своје мајке како би утицаЈ* оног првог потреса поништила овим други.м. Нз то јој је др. Баркер био рекао да то њеног оца може убити. — Г-ђа Дијана је у Паризу, одговорио је Џон, она у опште није ни долазила у Лондон. — Јесте, долазила је, понављао је доктор упорно. Она је хтела да прави један експеримент... Ето како се тај њен каприц свршио. Међутим, Џон је био сигуран да она жена коју је био видео на степеницама није била пуковникова кћи. Дозвао је телефоном Париз да се увери и од њене куће потврђено је да се она нал»зи у Паризу, да болује од јаког назеба и да уопште не излази. Услед тога, да би ипак спровела сеоју жељу да свом оцу помогне, она је удесила са неким својим пријатељицама једну спиритистичку сеансу... Да ли је она појава била резултат њихових спиритистичких дозивања? На то питање нико није могао одговорити. И сам доктор је осетио да се налази пред једном недокучивом тајном. — Џоне, рекао је. Јесте ли сигурни да сте имали једног духа пред ообом? Кад је Џон потврдно одговоI рио, он је журно отишао из те куће. ЏИМ УОЛКЕР

КОЛОСЕУМ

|ош данас и сутра премијера 6елике криминалне сензације, фнлм ко|и се гледа без пре^аха:

ХЕРМАН ШПИЛМАН, ЕЛГА БРИНК, ХАРИ ХАРТ СУТРА МАТИНЕ

Ренођирани са најсабршенијом тонагтаратуром снаб дећени 6И0СК0П БАЛКАН приђаЈу|е! „КРОЉ СННТНИЦД" Монументатнп исторпјски тонфилм Ленис Кннг Џенет Мак Доаалд и „Провала у Костел експрес компани" Карл Дане, Внлнјам ХаЈнсе, Лсјлп Хи |амс, Л «онсл Барнмор