Време, 08. 02. 1933., стр. 9
и
Среда, 8 фебруара Т933
СТРДНА 9
ФДНИ ХВРСЈ
СВЕ /70
Неки тапат онога, што је Еве ри у истииу же.пео, дизао се са маги.ч мирисом са тих страница, »спуњених стиховима, које је писао у часима јада, и које јмсу имале ничег заједничког са рн <ч, што је он показнвао свету. Чак и његов рукопис је изгледао да се савија унутра — да (5ежи... Читајући његов сонет, Рерик је прстом подвлачио линије, непрестано. ,Јад, који нагриза ерце као канцер"... — Ееери, је ли то било једиио наслеђе од мене... тај болии канЈ»ер...? »Мили, било Је одвећ... Е«. Шта је то било одвећ миого? Ти, Џени, можеш ли да одговортц на то? Шта је то дечку би,1о одвећ много? Шта? На свакој страници је Евери плакао за некам руко.м, која би га водила кроз онај .чучан џрж... Евери, сине, зашто не .моЈа рука? Дао бих је., Живот је био нешто одвећ цного за њега. Читаве странице, пуне дрхта»их рамбова, и нежно лироких сонета. То је био његов дечко, коме ее његов отац чак није смео да Јгсуди да говори о експерименЈа.тном позоришту... ј То је био његов дечко... ' Биле су затим ту странице цневника, који је ломио срце... »Моја мила .чати, која ми је еве, н апсолутно ниигта..." 5 „ Када погледам моје родите»е, чнии ми се. да иисач никада видео ништа тако лело, као што је њивох брак страшан... постоји већа усамл.еност од моје... коЈој се много више дгоим, него што је волим... Зажелим да одеч н да му кажем... Чујте, оче аашто — зашто — бар то не цогу да напишам. Реци ми сада, сине. Можда изгледа касно, али није за све. Реци мн сада... Ј" Мати сада нема ничег, сем узбуђења, које сматра за машту. Али шта апсолутно не могу да разумем, то је Џенифер, која је »ише него паметна, и којој нзгледа да баш та памет смета, сјајна Ценифер, која се страшно врине — за ствари, које нису тога достојне... када би само отац хтео... када би отац хтео... И то је остало несвршено. Ако би само отац хтео шта? Реци ми наново, Евери — хада би отац хтео шта? Ту је 0ио и део једног пиома, које је очеаидно згужвао и попепао. Остала је трећина. Писао га је оцу, и изразио же.гу да проведе једну годину у Паризу. ,,.._чвсецн устезања леже иза овог захтева — желим да будем негде сам — мислим, да бисмо могли да се разумемо, само ако — моје велико дивљење за вас — устежем се да кажем — одвећ тешхо за мене — треба да промислим — сам — немогуће да вам то у лице кажем — шта ја сам мислим — сања.ч да радим — молим вас не мислите лепота идеала — молим вас један млад човек мора да има вере — тешко мм је да кажем — оче, молим вас..." Горе у постељи лежала је Џени, дрхшћући од јецаја и језе, сломљена срца, сломљена поноса, сломијене наде, мучећи своје мршаво тело. Рерик је покушао да је теши, али свако, ко би ушао у собу, потсећао је на катастрофу, да је најзад лекар забрано и Рерику, — и Џенифер, која је згрчена и хладна седела у својој соби, сваки приступ. Доле у библиотеци, ' која је сјајно одговарала за ову прилику, у сво.че ковчегу лежао је Евери, испружен н леп као од слоиове кости. — Боже! Боже! Боже! узвикну Рерих кроз стегнуте усне, свом стегнутом срцу. Научи ме кроз ову пропаст! Евери, сине, позови ме опет!... Нико га није чуо... Па ипак, из целе оне бујице ткама и телеграма, која је преплавила поражену тишину ове куће, бно је један гелеграм за Рврнка. који је он држао у џепу, н прочитавао га с времегна на време. Испрва није познао потпис: н Мислим, да са.ч разумео ствар коју нисте казали Евериу. Гратон Девис" • Гратон Девис? ах, ах, да! овшаткчаи младић, из ко-
митета, који је налнсао Херадову маску. И некако то је била једина вест од хиљаду осталих, која ће отворити пут сузама из његовог стегнутог срца. ЏЕНИ За име Божје шта је, шта је Евериа довело да овако сврши? Како је тај њен мили оин, њено обожаваље могао да прекине онај конац, који га је везивао за њено срце, као кад прекида конац на кутији од бомбона? Како је син њеног тела могао да учини један такав гест, који је био ван њеног разумевања? Човек је могао да уради нешто слично, само кад има ствар них разлога. Евери није имао никакву љубав. Његова младост је била бојажљива. Није имао дутоеа. И покрај оних ружних и понижавајућих листова штампе, Џени се увек старала да Евери јеви џепови буду пуни, чак и кад би прекорачио свој кредит у банци и кад би га отац узео на строг одговор. И лагано је Џени дошла до убеђења, да је Рернк био тај камени зид, пред којим је Евери нашао да је његов зид безначајаи. Рерик га је непрестано л>утио. Више пасивно, него ли речнма и делом. Ето, то је баш н њу довадило до лудила. Нисте могли да ставите свој прст ни на шта. Па ипак било је немо гуће не опазити колико се он упорно трудио да разуме свога сина. Рерик није био порочан. Он је само био један део те несреће. Њено је срце крвавило чак и за њим, док је седео сам и заљубљено посматрајући своје блиставо камење, или сатима седео са Џерксо.ч, у току недеља, које су претходиле његовом одласку, док је оргуља изводила нај.челодичније арије. И врло често, после Џеркоовог агкурдног пута на север, Рерик је и даље седео. Осећала је у души неку врсту сажаљења за њега. (НаставЕће "*)
Реноћирани са најсаћршенијом тонапараг?ром снабдећени БИОСКОЛ БАЛКАН приђазује: Западни фронт 1918 1едини тонфилм коЈи всрно прнказује најбећи рат у истори[и чо&ечанства. „Мој пријатељ милионвр" Весела оперета. Хврман Тимнг, Олга Лимбург, |акоб Тидке и Хуввров говор о саасаваи>у Евроае
Монументални тонфилм: Последњи дани Помпеје V дћа депа који ће се пр^казићати одједанпут. 50.000 људи. — Борба у арени са дићљим жићотињама. Љубаћ, аћантура љубомора, раскош и пропаст Помпеје.
5 анималбост И5 СБЕТ. ДутомаШи ■ писаће машине у бевлинским пошШама
Г Ч < ■
У целом свету постоје у поштама столовн са мастилом и пером да би гтублкка могла написати „на лицу места" своја писма или само адресе. У Берлину су схватили да Је потреба пера и мастила несавремена и сувишна. Пронађен је један аутомат са писаћом машином. Убаци се ситан новац, повуче полуга — и машина је слободна за рад. На слици се види употреба овакве аутомат — писаће машине у једној берлинској пошти. Публика се служи тим аутоматом са аддово .ЂСтвом.
Огро чна божићна пошШа Лонцона
40 милиоеа дописнипа Лондои, 6 фебруара. — Број поштанских поши.г>ака аа време Божићних празника у Енглеској достигао је ове године рекорд. Из Лондона је послато 40,000.000 дописница и писама, и 4,000.000 па- ( кета. У самом Лондону раздато је | по кућама два и по милиона пакета. Да би поште могле да на време сврше цео овај ггосао, упослеио је око 12.000 чиновника који треба да иотомажу. Ови су вригили сортирање пакета којм су разношени. Свакога сата раздато је 100.000 пакета. Између главие поште н железничке станице саобраћали су спецнјални подземни возови коЈн су преноси.чи ову огромну пошту. (Време)
Кон1рес слобоцие речи у у Данцигу Берлин, 7 фебруара. — У Немач_ «оа је осаован јвдаа комнтет у војн оу јгшли професор Аонштајв, "сњижевннх Хајнрнт Мав в друти истагаутв људв. Комнтет је упутио вемачкоо* ншроду Један прогллс у гже апелује за демократока основна пра ва слободв духа. Кошггет надгерзва д* прнреан једад коетрес »слободне речн» у Дашшгу, н то још у току овога меоепа. (Време)
ПамеШна оцлука чеШвороГодишње! деШеШа кога је на прузи изненадио воз Сцдвеј, в фебруара. — У блн-знчи Овднеја десно се овв! дана јеаав рет шо среЉан влучав, којн је могао нмитн в рђаве последнде. Једно четворогодвпгње дете доказало је да чак н деаа у треиутку ввлике опасносггн могу да буду хлаанокрвна. Дете Је. у бл^тгни желеоннчког тунела, откри«о гомвлу песка; оваЈ песак ногледао је врло подес%в аа нтру. Дете је пре ко пруте пошло У правпу тога песка, алн се нзненада појавно воо из туне ла. Охватввптв велику опасност доте Је летло на прагове нзмеђу шннг, и воз је прешао преко а»ега н не доднр нуошн га. Дете није добил-Јникаквнх повреда, сем пгго је добнло нервни гапад. *г
СамоубисШво Орофесора универзиШеШа збо1 несреИне љубава Бук>-решт, 7 фебруара. — Познатн арофесор букурештансвог уннвараи тета др. Теохарв нзвршво је оамоуби ство ни ревсаверв Свмо\-бн«ство о_ вог професора, војн је био оматран као један од највећш кашаднтета бу в>Т>еп1танског медипиноког факу.тго та, взаззадо је велико залтрапашћење у свнма крутовнма. Мотив оеога дела лежн вероватно у несрећној љу бавн. Професор Теохарв развео ее оре две недеље од своје асене. коМ га >е бнла изневерила.
С/а/ан дупла ирограм а Шоншала. Снажене цене. БаоскоВ „Н О В Д К О В И Ћ" (Параз)
Дмвнога гласа, прослађ.т>сна збезла Џ Е Н Е Т М А К ДО Н Д Л Д »Примадона" и гранднознн тонфнлмсћи епос, о коме је писача цела сбетсћа штампа, као највећем делу херојсћих пионира за ћултуру и напредак мР1е згоаае РаћгГ (Магија Запада) Филм незабора&них сцена и маЈсторске режије. Мараон Лесин1, Тео Шал и Арнолд Корф. Узтои МИКИ МАТС Дћа сја|на тонфилма и тоншапа. — Од 1. оа *. цене снажене: 7.~, 10.- дан. Резерв. ложе /2,- дан. БаоскоП НОВДКОВИЋ №
Под покровитељетвом господина Др. РОБЕРТА ФЛИДЕРА изванредног послаинка и опуномоЂеног министра Ч. С. Р. Биоскоп „К 0 Р 3 0" приређује данас у 5; 7 и 9 20 премијеру п р в о г великог чехословачког тонфилма на чешком језику:
ПРЕД МАТУРОМ"
(РКЕО МАТ11К1Т011)
Тонфилм снажног садржаја из ђачког живота. — Забаве и радости златне младежи ; горка разочарење у првим корацима живота; узбудљива драма, у којој ће сваки наћи по који доживљај из доба, које се никад не заборавља — из доба младости и среће.
ПРИЧА „ВРЕМЕНА"
Ноћна
Већ је била прошла поноћ кад су супружници Камиао стигли кући враКајући се са пријатио проведеног вечера код својих пријатеља Дифајелових, где су уз грејано вино одиграли доста цнтересантних партиЈа карата. Брзо су легли да славају и већ Је г. Камизо био почео прописио да рче кад је од једном његова жена почела да га вуче за руку. Он се тргнуо из она и одмах ]е видео да је његова жена блада као смрт. — Неко је ту испод кревета, рекла му је шапатом на уво. Неки чудан, равнамеран шум, који је давао утисак као да два мала тањира једнако ударају један о други,јаоно се могао приметити. — Зуби му шкљоцају, додала је г-ђа Камизо. Камизо није губио ни тренутка у празним речима него је одмах опружио руку и из фијоке извадио један огроман рееолвер иајстаријег система. Г-ђа Камизо се од .чах уплашила. — Не, Адолфе, преклињем те, само иемој овде да проливаш крв... Али Камизо је био корпулеитаи, храбар човек. У свој« време, пре него што је благодарећи својој лепоти и својој иесрав шивој вештини освојио г-ђу Камизо и њену бакалницу, био ]е подофицир у коњици и није презао ни од какве опаоиости. — Напаље одатле, ти разбојииче, узвикнуо је. Проиађен си. Шкљоцање зуба престало је, али није дошао никакав одговор. — Излази одатле! "азумеш ли? Иначе пуцам. — Не могу да изиђем, чуо се иајзад неки пригушен глас. — Шта ће то да злачи? раздрао се Камизо јаросно. Кад си могао да се увучеш под кревет свакако можеш и да изиђеш. — Не, ие могу, чуо се опет онај глас; преплашен сам. — Чекај само, ја ћу ти помоћи. Камизо је скочио из кревета и брзо навукао панталоне. — Колико вас и ма тамо? питао Је за сваки случај. Затим је додао: — Имам доста метака аа вас све, макар колико вас било. — Само сам ја ту, рекао је «есретнвк испод кревета. Камизо је клекнуо, опружио руку испод кревета и дохватио нешто што се испољило као једиа нога. Енергичио је повукао и оветлост лампе је одједном обасјала то тајанствело створење. Камизо га је ухватио за јаку и поставио иа ноге. Један младић, плав, блед, слаб и малокрван, стајао Је првд њим дрхтећи целим телом. — Не.чојте ме убити, рекао Је преклињућим тоном. — То ћемо тек да видимо, одговорио је Камизо. Шта си радио ту испод кревета? — Одморио сам се, глаоио је одговор. Кад сам вас видео, сав сам се збунио од страха... — Та, та, та, та... Какве су то приче. Ја ћу да ти кажем шта ои намеравао; намеравао си да иас поткрадеш па смо те прекииули у послу... — Али молим вас уклоните тај револвер, прекинуо га је невољник. Кад би се случајно откинуо изгледало би као да сам заиста неки разбојник. — Он је у праву. додала је г-ђа Камизо према којој је већ у неколико махова револвер случајно бно наперан улевајући јој огроман страх. — Да, ти си лопов, разбојник. нитков, убица... Сад ћемо одмах видети. Камизо је био све јароснији и тресао га је немилосрдно. — У помоћ! У помоћ! Хоће да ме убије, викао је несретни младић који се тресао као каква крпа у КамизовљевоЈ руци. — Али остави га, забога, молила га је жена. Видиш да се уопште не брани. — Да се брани! Само би још то требало, узвикнуо Је Камизо. Ипак га је мало слабије стегао. Међутим је младић почео горко да плаче. — Нисам ја крив, говорио је кроз сузе. Ја кисам лопов.., Мене је онај други на то присилио... Један човек кога и не позна!ем... Он ме је и довео овамо... Примо рао ме је да прескочим пре«о ограде, а он је остао да пази... Само немоЈ да покушаш да побегнеш, рекао ми је, |ер ћу те ухватити и заклати!..." Онда сам се полео овамо кроз кухињскн
провор али сам био чврсто решен да одмах све кажем ако кеког буде ту... — Ето видиш како би било до-> бро да имамо једног пса, приметила је г-ђа Камизо. Служавка горе у мансарди не може ништа да чује... Младић је додао бришући сузе: — Онда сам чуо кад сте ви отворили капију а мене је ухватио толики страх да више нисам знао шта радим него сам се завукао испод кревета. Патнм од срчане болести и чинило ми се да ћу умрети... Био је бео као зид. ОдЈедном се срушио на под. — Боже мој, он умире, узвикс нула је г-ђа Камизо огрнувци своју домаћу хаљину да би иск^чила из постеље. — Буди мирна, прекинуо }у ]« Камизо. Видиш да се само претвара. Међутим, није ни сам био потпуно убеђен у то. — Та шта говориш, молим те, побунила се жена; зар не видиш какав изгледа? Дај брзо колоњску воду да му протрљамо чело. И сам прилично узнемирен при помисли да би тај несретник могао умрети у његовој кући. Донео је флашу са колоњском водом и пет минута су га обоје трљали по лицу и грудима. — Ви сте људи заиста грубијани, замерала му је она. Толико си га издрмусао да се све у њему преврнуло, и то само зато што Је хтео да нас опомене да неки лопови хоће да упадну код нас. — Продрмусао сам га гато што сам га нашао испод иашег кревета, правдао се Камизо. То Је свакако сумњиво. — Ни најмање. Ти никад ништа не разумеш, па ипак мора увек све да буде онако како ти хоћеш. То је исто тако судска грешка као и у „Лионском улаку". Чуо си шта каже: пати од срчане маие и хтео је да умре од страха кад Је чуо да долазимо... Један прави разбојник се не би баш ни мало уплашио... Боже мој, само да не умре овде— Никад више не би могла заспати у овој еоби... Најзад ]е њихово трљање имало успеха. Болесник Је мало живахтеуо. Почео да отвара очи и рекао је, као што то бива у романима: — Где сам Ја? — Код пријатеља, одговорила Је г-ђа Камизо. Не плашите ее. — Гладан сам додао је он преклињућим гласом и опет »атворио очи. Сирота жена је била на врхун цу узбуђена. Сажалила се. — Страшна ствар, рекла је. Сирото дете! Адолфе, иди доле у кухињу и загреј мало супе; стави и једно јаје унутра. Ја ћу остати код њега. Пожури, молим те, видиш колико је изнемогаоКамизо Је узео једну свећу и отишао у сутерен. Нашао је супу, загрејао је, разбио једно јаје и журно пошао горе. Међутим, кад је отворио врата од спаваће собе, застао је на прагу као закопан. Његова жена је лежала на поду везана, са марамом на устима, а очи су јој биле у пола исколачене оа страха. Млади болесник, који је по Камизовљевом одласку очевидно опет прикупио све своје онаге, није више био ту. Отворен ПЈК >зор показивао је пут којим је отишао. Понео је собом Камизовљев буђелар, његов сат и револвер; уз то брилијантске минђуше и три скупоцена прстена његове жене. Ф. БУТЕ
Пробајте једном „Слип"*
К А С И Н А
припрема шлагер премијеру Таква девојка се не заборавља! Доли Хас Вили Форст Мелодије и шлагер песме ђоЈе ће сбирати и пебати цео Београд