Време, 05. 07. 1940., стр. 14
4
В Р Е М Е :ш(7а 1)1Шк
Петак, 5 јули 1940
СТРАНА ,
РОМАН ВРЕМЕНА
А1аупацеш. Микел
у/т/ Прожујало као вихор
Ж Е Н А
т & г г
Бивша дворска дама I
Угоспођн Султани Петровој срела сам емннентну претставннцу бнвше Бугарске. »Трндесет годнна на бугарском дворус, носн наслов њена књнга. Тридесет година, које је гђа Султана Петрова провела као дворска дама на двору Краља Фердннанда, формирале су у н.ој жену широких националних погледа н ретко зреле интелигенцнје. Данас, далеко из оквнра негдашњег богатства, лепоте и славе, забооављена од многнх и најближих, она живи у успомени нетакнуте љубави за године проведене на двору. Упознала сам је у »Савојнс, елитном, пословном н полнтичком састајалишту софиских грађана. Није дошла у тоалети н сјају, о коме су ми причалн нз њене прошлости. Није се довезла широким булеваром у својим негдашњим раскошним каруцама, у каквом је декору памте свн они којн се сећају негдашње Султане Петрове ; али у својој ведрини, у своме достојанственом ставу, донела одраз свих тих минулих годнна великог живота. Заиста, ништа није могло бити чудно и нипгга немогуће од те жене, која је н данас у прелазу седамдесетнх година (нека ми буде опроштена ова индискреција) сачувала све квалитете једне лепоте, у којој је време ус, пело само донекле да загосподари. Шта су некад могле да учнне те очи, које још данас блнстају сјајем неке волшебне вечне младости? После некопико конвенционалнкзГ реченица, разговарали смо као- стари знанци, као пријатељи који по менталитету и схватању нмвју нсту основну црту Са днвљењем гледала сам у ту жену која ми је несаломљивом енергијом говорнла о етицн, човечности н нстрвјности. Доцнијесам увидела да су то трн квалитета уткана у основу њеног живота. С времена на време наш разговор је био прекидан поздравима нстакнутнх бивших и садаш»их политичкнх личностн. Сви ти људи са дубоким поштовањем поздрављали су г-ђу Петрову и нзражавали своје задовољство што је виде. Некад у њеној кући одржане су многе понитнчке конференције и донете многе одлуке о важним политичким мера-
- :
Султана Петрова се та» питава у иностранству свршенсг француског враћа се у своју малу г ну Бугарску. — Велика разлика нз) ропског културног живс је домовине тек тада мк јасна. Имала сам осамг дина. Тешко су се те гпочетку мириле са скуч вотом, који ме је, посј што сам видела, очекив ватно да је победно у » визам мојнх предака, а ћете и менталнтет буга; века: све за отаџбину. зо је у мени преовлад!
Видела сам јв и другог дана. Позвала ме је на чај. У улицн Ангел Кнчев 27 на трећем спрату, проводи своје последње дане г-ђа Султана Петрова. Жнвн између два портрета Краља Фердинанда н свога из младости, нзмеђу много фотографија и безброј скупоцених релнквнја свога бившег живота. Цео један обилан живот, великих долшвљаван.а лежн у те две скромно зидане собе. Ти незнатни остатци великог богатства, те успомене које су скриле мистику великих нежностн, нзразито су говориле о једном чаробном жнвоту, чија се стварност завршила овде на трећем спрату. Мало је њих којн би ту велииу »ивотну разлику поднели мирн« без горчине, толико мирно као да је и не примећују. Дуго ми је говорила о значајним дужностима негдашњег бугарског двора, који је био покретач основне културе и напретка данашње Бугарске. Говорила је са веома развијеним осећајем сопијалног схватања за своје ближње, за своју Бугарску, коју воли фанатичном љубави великог родољуба, Бугарску, којој је одувек служила предано и живела са њеним радостима и. брига- I ма- Због тога, можда,' у њој ни ' данас нема места за сопствено страдање, она је себе заборавила пред идејом за опште добро. Султана Петрова рођена је у познатој беговској породици, *која је дала прве бугарске министре н једног претседника владе. Из -породице првих бугарскнх интелектуалаца, школованих на страни, потицало је њено духовно и интелектуално наслетство. Рођена у Тулчи, у непрегледној добруџској равници,
Направк за
Када је домаћица спрактичнцм апарагима к шавају сваки посао^ он; кући нијв досадно ,_Лоп" или четка за брис шине \ини истгшске усл тога лако се може направ ћи. Заго је потребна једг грубог памука или парч> платна. Скројите најпре једно п на у дужими 70 сантиметс рини 9. Подвите са сваке вицу у ееличини једног ра. Затим исеците канур на делове тако да сви буЈ нахо дугачки 34 сантимет Увуците исечене ресе
Кратка јутарња гнмнастика Ово је најбоље физичко веж. бање јер истоврсмено ствара пра. ва леђа. чврсте груди, узан струк и скида свло са стомака. Треба сести нв зеиљу, прекрститн но. ге, е леђа прислонити на зид.
Исецнте најпре кануру памука на ресе
132 . — Чујете лн Ви, Ренн, за1пто не дођете менн, да код змене раднте? Угледније је аоднти стругару но гуратн колнца са пастетама! Треба да се стндите I — О, јесте, умнрем од стнда, што да не! Али нашто то: бнти угледнијн? Це дог свог века био сам угле дан, док ме рат није ослободио тога. баш као што је В црнце ослободно. Не морам више да се досађујем достојанственошћу. Слободан сам као птнца! Волнм ја моја колица са пастетама, које Јенки радо купују. Не, мадам Скарлет, остајем ја краљ пастета. То је мој позив. И као Наполвон, ја идем за својом звез■ЈДОМ. — Али Ви се ннсте васциталн да продајете пастете! Ни Тонн да се бочи са ирскнм зидарима! — И Ви сте се ваљда васпнтавали да држите стругаре? Томи се насмеја кад то рече и продужи: — Да, видим малу Скардет где се мазн у мамином ј^рилу и понавља лекцију: немој продћватн добру гра ђу, кад за јевтину можеш ' Добнти више новаца! Рене се гласно смејао а мале му очи сијале, као у "мајмуна, од задовољства, те лупн по рамену Тонија. Скарлет хладно рече, опазив на шта смера внц Томијев: — Немојте бити дрскн1 Наравно, нисам се нн Ја ва спитавала да држим стру. гаре. — Не. ннсам хтео битн дрзак. Али ви раднте са стругаром, и то добро радите, иако се нисге за то спремалн. Но, колико виднм, ннко не радн овде оно за што се спремао, зар не? "Па ипак, пробијало се некако. Бедник је онај који се ди и кука што жнвот није оно што је он очекнвао. ЗаП1то не потражите неког, Скарлет, од ових нових пустолова? — Ах, онн краду све цгго стигну, не узнмају само оно што је заковано. Хтела бих пристојног човека нз добре породице, ваљана, честита и поштена, вредна човека. — Па много не тражите, алн нећете то добити за плату коју нудите. Такви људи су се већ сви запосли лн, сем потпуних ннвалида. Нашли су шта да раде, можда не оно што су некада мислли, али нешто самос?гално, а то им је милије, *акав је да је, него да ра4е под једном женом. **— Баш су мушкарции не З&зумни, када се загледа у ^уштину ствари! — *Можда, алн су поно— Понос, понос! Понос џзванредно прија, особнто са празном кесом, да! Обојица се насмејаше, а-
ПроштепуЈте потсавнЈв: парче платна
ли Скарлет осети да не одо бравају њој. Оно што су ре кли, тачно је и вреди за све мушкарце којима се Скарлет обраћала, па и за оне којима је тек намеравала да се обратн. Сви су били запослени и тешке су послове радилн, теже и горе но што су пре рата н сањати моглн. Ннсу увек радили оно пгго су намеравали и што би им најлакше ишло за руком, или за оно што су се васпитавали. Али су радилн нешто, ма шта. Тешка су времена, није
за посао, он би са дрвом за гориво успео много боље. Тони спеже раменима. — Ви'Скарлет, врло опоро просуђујете. Али, размислите о Хафу. Можда н>е гова честитост и пристојност вреде више но његова непословност. Скарлет не одговори. Није хтела да буде неучтива. Али за њу ннје било тих особина које би могле надокнадити невештину у пословању. Пошто Ј *е још дуго времена претражнвала по граду без икаква успеха, најзад се ипак реши за Толијев предлог и запита Хафа Елзинга. За време рата био је он СЈ "ајан *и ваљан официр, али две тешке ране и четири годнне ратовања очигледно су му истрошиле жи вотну снагу. Према суровом животу стајао је сада као беспомоћно дете. Када бн нудио своје дрво за гориво, често би у очима имао израз залуталог плашљнвог кучета. Ннје то
се могло одабнрати. А да су путовали за пропалим надама и жудели за изгубљеним начином живота то нико није могао приметити. Водилн су сада један нови рат, тежи но пређашњн; стало нм је до жнвота, узн мали су га озбиљно и запн»њали, баш исто онако енергнчно као н пре рата. А сада Тони рече збуњеНО: — Скарлет, страшно ми је што морам да вас молим за једну услугу, пошто сам ето бно дрзак према вама, али ипак, морам. Можда ће то штогод и вама користити. Мој зет, Хаф Елзинг, иде по кућама са дрвима. И тешко пролази, нема среће у томе. Свако ти то данас, сем Јенкнја, иде сам у шуму н скупља дрва за гориво... А ја знам, породица Елзит тешко н једва живи. Ја чиннм шта могу, али, вндите, ја морам исхрањнвати -Фанику, а морам се још старати и о својој мајцн н две сестре удове, тамо преко у Спартн. Хаф је пристојан, а ви тражите н хоћете пристојна човена. А он је н врло поштен... — Али, да, да је Хаф нмао мало, малчице смнсла
о пословима. Кладила бих се да не зна ни колико је два пута два. Алн је бар поштен, неће ме поткрадати. Скарлет тада ниЈ*е много полагала на своју сопствену честнтост. Али је много полагала на туђу. И размишљала је: — Штета пгго је Џонн Галегер, Ирац, везан за грађење код Томи Венберна. То је човек за мене. Чврст као челик, мудар као змија. И попгген, онде где се нсплатн бити поштен. Ја га разумем, а и он мене разуме. Могли бисмо заједно радитн. Можда ћу га моћи прндобнти када се заврши хотел. Но, дотле ћу се задовољкти Хафом и Џонсоном. Ако Хафу предам нову, а Џонсона оставим код старе стругаре, могу остати у граду и одазл« се бринути о промету. А док не добијем, можда, Галегера, морам ризиковати да ме онај Џонсон поткрада. Само да није лопов! Могла бих дићн стовариште грађе на половннн плаца што мн га је Чарл оставно. Само да ми се Франк толико не узрујава, што на дру гој половннн хоћу да днгнем крчму.
Она уздахну при том. — Па ипак, дићи ћу је, чим буде довољно пара за то. Свеједно, ма Франк н косе почупао себн! Само да он ннје тако мек н осетљнв! Ах, само да сад не очекујем бебу! Још мало, па нећу смети међу свет. Да ме само ови проклети Јенкн оставе на миру! Ах, да... Само: сда... да... када би.." ј Толнко тих сако би" нма у жнвоту, а тако мало сигурј ности н извесности. Нигде I мира ни покоЈ*а! Стално ' страх: да човек не изгуби [ све, да опет гладује и да се мрзне. Свакако, Франк сада више зарађује, али свакн час назебе, па онда даннма мора лежати у постељи. А шта, када би постао неспособан за рад? Не, на њега се несме скоро ни рачунати. Уопште, Скарлет је морала рачунати једино на себе саму. А што она може да заради, па то је тако бедно и ситно! А шта би да до ђу нешто Јенки, па да јој све дигну? Вечито: сако",Половину своје зараде слала је сваког месеца Вилу на Тару. Једним делом отплаћивала. Рета, а остатак остављала на страну. Нема те тврдице која би тако често пребројавалв свој новац као она! Нема те тврднце који би се "вкше од ње бојао да не изгубн новац! Није хтела да паре да у банку. Могла би банкротирати или би Јенки моглн узаптити све улоге. Носила је зато по могућству што више при себн. А новчанице папнрне крнла Ј 'е по кући, у мањнм пакетнма: под камен у камнну, под неку слику, међу листове Библнје. Временом је бнвала све раздражљнвнја. Сваки долар внше могао Ј "е значитн долар мање — ако се нешто нзгубн. А несрећа лако долазн! Франк, Пнтн н послуга тр пелн су њену раздражљнвост и ћудљивост, јер су нх прнпнсивалн њеној бременнтостн, а нису нн слутн ли праве разлоге. Франк је знао да бременнту жену треба штедетн. Зато је ућуткао свој понос, те није ништа пригозарао томе што у таквом стању води стругару и што се виђа по граду, н ако то једној дамн не прнстојн. Њено понашање стално га је збуњнвало, алн је мнслно још неко кратко време се може претрпетн. Кад дође дете, бнће она опет мнло, женско створење, оно које је просио онда. Алн ма шта он чинио да је одобровољи. њени наглн нзлнвн беса су само раслн. Некн пут му се чнннло да ннје при здравој паметн. А ннко ннје могао проз-
рети зашто је она као луда. Био је то страснн нагон да уреди своје прилнке пре но што се морадне повућн и затворитн у кући. Да што више новаца стекне н нагомнла, па да буде снгурна ако неки нови потоп наиђе. Хтела је чврст насип, саграђен од новца, против јенкијевског мора. Новац јој је био све и сва. А када бн помнслнла на дете — спопадао је бес што долази тако незгодно н у невреме. »Смрт, порез и деца увек долазе у невремес. Атланта се ишчуђавала и замерала Скарлети, пгго она, жена, води стругару. Али постепено се увидело да та жена не преза ни од чега. Нечувено послује, грубо, безобзирно. Та њена бла женопочнвша матн била је од Робијарових! А што се и даље виђа по улицама, иако је свак јасно могао видети да је у -другом стању, — е, то је баш непристојно! Ниједна прнстојна бела же на, а и многа црна, није на пуштала кућу у таквом ста њу. А миснс Мериветер Ј *е љутито приметила: та ће се још породнти на улнци, ако само тако наставн! Али све досадање сумњн во махање главом није било нншта према оговарању које је отпочело сада да брујн градом. Скарлет је, не само правнла послове са Јенкнма. него је, како нзгледа, у томе налазила и нарочнтог уживања и задовољства. И мнсис Мернветер, н многн другн још, такође су пословалн са наметљивцима са Севера, алн с том разликом пгго је то њнма било непрнјатно н што су онн ту непрнјатност јасно нзражавали, нсувише јасно. А Скарлет је уживада у томе пословању, просто ужнвала,- нлн се бар правнла као да јој то причнњава задовољство, а то је тек оно најгоре. Бнла је на чаЈ "у код офнцнрских жена! Но, још једно, додуше, није чн ннла, наиме, није нх позивала у свој дом, а н то, снгурно, само нз обзнра према теткн и према Франку. Скарлет је знала како н колнко је оговарају, алн јој 1*е то бнло све једно. Мрзела је Јенкије нстом жестнном као н пре, онда када су на Тару дошлн, да је спале. Но она је умела да прикрива своју мржњу. Ако хоће да зарађује, морала се држатн Јенкнја/ а њено досадање нскуство до казало јој је да су лепе речн и љубазно понашање још увек најснгурннја сретства да се закључују добрн посдовн. (Наставнће се)
практичну крпу ^сположење. Испраћа)' Јовано-Т за прашину <|вића као н у случају Страхи-1
I ТОрНЈИ цплнтске оштггине К. Д. 1.-1,
НОВ РОМАН „ВРЕМЕНА"
А1сииа Ициаии
УБИСТВО РОЏЕРД ДКРОЈДА
Приликом снажног дисања сто. мак се увлаЧи, а груди истурају. Затим требв подиђи руке водо. разно и држеђи их уза зид. по. лако дизатн док се рунл не до. дирну изнад ваше главе. За то време задржава се дах. Издиши. те пропуштејуђи ваздух кроз у. ств и протежите се у вис пгго ви. ше може-ге. Додуше, то изгледа врло лако. Али после три пута таквог вежбања осетиђете умор в тада са веж&л* тј *6* пречи.
19 Потпуковннк је отишао да нађе Рејмонда а ја сам зазвонио неколико пута за Паркера. Милроуз се убрзо вратио заједно са секретаром, кога је претставио Поаро-у. Џефри Рејмонд је био љубазан као и обично, изгледао је очаран што се упознаје са детективом. — Нисам знао да живнте инкогнито међу нама, господине Поаро, рекао је, биће врло занимљиво видети вас на делу... Шта сте хтели? Поаро је стајао лево од врата. Помакао се нагло и видео сам да је, док сам му ја био окренут леђима, привукао наслоњачу у положај који је Паркер био означио. — Хоћете ли да седнем? Упнтао је Рејмонд весело. Зашто? — Ова наслоњача била је у овом положају јуче увече када је господин Акројд убијен. Затим је неко ставио на њено место, ^есте ли то били ви? Секретар је без двоумљења одговорио: — Сигурно је да ннсам ја. Не сећам се чак ни да сам је видео на том месту, али вероватно је била, пошто ви тврди?е. Неко други је преместил
Је лн уништен неки путоказ тиме? То је несрећа! — Нема важности, рекао је детектив, заиста никакве важности. Хтео сам ово да вас питам, господине Рејмонде: да ли је неки странац долазно у току ове недеље код господина Акројда? Секретар је размишљао један тренутак н у том је Паркер ушао. — Не, не сећам се да сам некога видео, а ви Паркере? — Извините господине, али о чему је реч? — Да ли је господина Акројда посетио неко стран ове недел>е ? Слуга се присећао: — Био је један младић у среду ,рекао је најзад, мислим да је био послат од стране „Куртиса н Трута". Рејмонд одмахну нестрпљиво. — Сећам се тога, али господин не мисли на особе те врсте. Окренуо се Поаро-у: — Господин Акројд је желео да купи диктафон, објаснио је то би нам помогло да брм!е радимо. Фирма о којој је реч, послала нам је с^ога за-.
ступника, али господин Акројд није извршио своју намеру. Поаро погледа слугу. — Можете ли да опишете тог младића, Паркере ? — Био је мали и плав, господине, обучен у плаво одело, врло пристојан младић. Поаро се окренуо према мени: — Човек кога сте срели на капнји је био висок. — Да одговорио сам, шест стопа отприлике. — То се не подудара ниучему, изјавио је детектив, хвала вам Паркере. Овај се обратно Рејмонду: — Дошао је господин Хемонд, рекао је, желео бн да зна да ли може да буде од користи и хтео би са вама да разговара, господине. — Идем одмах, одговорно је Рејмонд и изишао је журно. Поаро је погледао Милроуза упитно: — То је пуномоћник породице, рекао је потпуковник. — Млади господин Рејмонд ће бнти веома заузет, изгледа да је врло вичан своме послу. — Мислим да је гослодин Акројд налазио да је врло драгоцен. — Откада је рећ овде?
— Тачно две године. — Сигуран сам да савесно ради. Иначе какве су његове разоноде? Бавн лн се спортом? — Секретари немају обично много слободног времена, одговорно је Милроуз смешећи се. Мислим да лети игра голфа и тениса. — Иде ли на трке ? — Не. Поаро климну главом и као да је престао да се интересује за то пнтање. Његов је поглед опет кружио по со^и за рад. -— Е5ерујем да сам све видео што сам овде имао да видим. И ја сам погледао око себе. — Кад бн ови зидови моглн да говоре, промрмљао сам. Поаро заврте главом. — Не би нм само требао језик, него још н очи и уши. Међутим немојте да мислите да су стварн увек неме, често оне говоре, столови и столице имају свој начин нзражавања. Упутио се вратима. — Којн је то начин, узвикнуо сам. Шта су вам данас казалн ? Бацио је на мене потсмешљив поглед, преко рамена и рекао је: — Један отворен прозор, једна врата, једна наслоњача која се сама померила, упитао сам ове три ствари „Зашто?" И ннсам добио одговора. Вртео је главом, исправио се и погледао нас је трепћући. Изгледао је врло смешно самосвестан и питао сам се, да лн је заиста толико вешт као што
причају. Да ли се његова велика репутација засннва можда само на серији срећних случајева и околности. Чини ми се да је Милроуз нсто мислио јер је набрао обрве. — Желите ли још нешто да прегледате, господине Поаро? Упнтао је нагло. — Хоћете ли да ми покажете витрину из које је узетв оружје. После бећу више да злоупотребљавам вашу љубазност. Упутнли смо се у салон, али успут је наредник зауставио потпуковника, шаш».-ао му је нешто, Милроуз нас је напустио. Показао сам витрину Поаро-у који је неколико пута дпзао поклопац а затим {е изишао на терасу. Следно сам га. Инспектор Реглен је баш избио иза угла куће и упутио се нама. Његово лице је имало строг и уједно задовољан израз. — Ту сте господине Поаро, рекао је. Ова ствар неће бити много замршена, врло ми је жао што сам набедио једног златног младића. Дице мог суседа се смрачило и тихо је одговорио. — Бојим се да вам онда нисам потребан. — Ништа, остаје за други пут, рекао је инспектор храбрећи га, мада у овом мирном крају немамо често убиства. Поглед Поаро-ов као да је нзражавао дивљење. — Дошлн сте до цнља_са невероватЈ*о* брзибом, ^риме-
I лазн се укупно 5.280 зграда.
тио је. Могу ли да вас запитам, како сте поступили? Разуме се, одговорио је инспектор, да би се почело потребна је метода, то је оно пгго увек говорим: метода! То је и моја девиза, узвнкнуо је Поаро. Метода, ред и стављање у покрет малих сивнх ћелија. Ћелија ? Пнтао је инспект°Р посматрајући га изненађено: Да, малнх снвих можданнх ћелија, објаснно је Поаро. Претпоставл>ам да се ми свн њима служимо. Внше или мање, промрмљао је Поаро. Има п разлнке у њиховом квалнтету, затнм постоји психологија злочпна, коЈУ треба проучнти... ~7 Вн сте надојени свим тим пдетама пснхоанализе. Ја који сам обичан човек.... Сигуран сам да госпођа Реглен није тога мншљења, ремо Ј е Поаро клањајући се. Инспектор Реглен, мало збуњен одврати му поклоном н наставн са прнјатним осмехом: Не разумете ме. Каква разлика може да постојн међу нстим речима! Хтео сам да вам објасннм како сам дошао До једног резултата. Пре свега метода! Господина Акројда је н>егола нећака видела у жнвоТ У У четвр до десет. То је једна тачка, је л' те? Ако је то ваше мишљење...
(Ндсгазиће се)