Вукова преписка. Књ. 7

242 | вук поповић

Опомињем се и то да сам вам у оном писму писао да ме поздравио ваш Јанко, и по једном трговцу из Дробњака Јакову Мандићу поручио ми да ће доћи по Госпођину дневл к мени, и нешто донијет — ваљда Србуља п пјесама. Овш Дробњак казивао ми је пово: да су од Турака, а особито од злог Дедаге на велико чудо! најпосље не да им ни своје земље с миром орати, него им на силу испреже из рала волове, п отимље испод товара коње, и чини им гонити по осам дана муктице сваку потребу за своје грађевине. Чинио је Јакова Караџића, кад је гонио на коње жито пз Плевља, што није хтпо прије своје куће растоваршти — бити и везана повести у Мостар, али Бог даде кад су били на домак Мостара, Турци од умора поспаше, а'он им некако с гвожђима у планину умаче п заметну се, те послије неколика дана здраво у Морачу код своје браће дође.

У оном писму пзгубљеном: јавио сам вам како сам прпмпо п онеб Московске књиге, али у сандуку нијесам нашао 9 Часловаца. него само 5. Врчевићу послао сам као што сте мт _ наредили: 8 М-цослова; 8 Требника, 8 Служебншка и 5 Часловаца; а 10 Шеалтира и 3 Часловца остало је код мене, јер Врчевић од овијех Пеалтира није хтио узети ниједног, п он мп пише да је с овијем књигама свршио са вама вас конат, а да сте се подмтрили за све до сад, што је он вама послао, и ви опет њему што сте послали.

Трута је дакле пропала! Из Тријеста ми пишу да се била усмрђела, п да је нијесу хтјели узети на делижанц. Чудне лажи да је Бог убије! да барем рекоше: да се уз вранкотала, ни по дебелог јада; ма да се усмрђела сува л уређена риба, мучно је вјеровати. — Или барем да рекоше да је некоме замприсала, п на мирис гуз... зинула, бпсмо ом вјеровали п опростили, а овако клећу их, на губе им пзлазила !

Наш владика обишао је све парохије, и као за први пут, свуда су га лијепо дочекали, особито у Рисну частио сеп нагледао о Петрову дневи за три дана пи кола и пјевања и људи п ођела до миле воље. Попови су се овог пута одиста надали, да ће им плату дати, п кад виђоше да нема никад ништа озебоше! — И ово је велико зло и за нашу цркву. Млади Попови не знаду ни копати ни орати, а научени у Задру лијепо јести п ођевени бити, које сад код своје цркве п куће не могу имати. — Па се бопм да не пођу од невоље