Вукова преписка. Књ. 7

954. вук ПОПОВИЋ

једно тамо ишли куповати волове. Тада мој рођак почне се изговарати: да су биле скупе, да их нијесу хтјели дати за паре, нето у промјену за књиге Мошковске, да их није могао носити, и да се то не може п у волове и у србуље заједно трговати. Они су били у Добриловини, познају онамо све цркве, манастире, п калуђере као и мене; али кад су онамо забораве при воловима, бравима, и при јелу и пићу и мене и моју препоруку ве србуље, овако је увјерпте се! — Ја сам послије овог Херцеговца, (ускок је и сједи у Грахово) повео дома кријући мога рођака, па сам му казао по дао на племо, које србуље, и на кош начпн може узимати за паре. Написао сам му имена пи цијену Московскијех књига, пак сам му рекао, те би кон тражио коју, нек најпре погоди п на вјеру узме од њега србуље и нек обећа по цијени понијет му илп послати књиге Московске. — Сад и њега чекам с пута, него је велпк горје снијег замео, па се боим да неће тамо моћ ни путовати. Вашему Јанку залуду се писало, и препоручивало за ово. — Што је дивље дивље! а опростите е ви је рођак! ма да им се поручи за плете да дођу приватит, дотрчали би на сву прешу !

Тај Јовановић, много ми нешто смокве суши! Ја му плаћам оне 4Ф иконе како смо се погодили по 21 Ф. аон мп пише да неће него по 28 Ф., п послије опет као какав паша бречи: „иконе оћу натраг!“ п наређује ми да их предам овђе Бјеладиновићу, да их ови пода од његове страпе којој Црногорској цркви на поклон! Ма он може се надут као кријештавац, неће их имати натраг, него му се платити, пошто смо рекли. Ја вам ово јављам само да знате, али ви немојте се у овоме мијешати, молим вас, па како нам пзађе.

Брат ми пише одонуда чуднијех новина, али видим да ви за садашње туђе дебеле погибије мало марпте знати и питати, као п ја увјерште се, па зато од његовијех никад вам и не јављам ни једну. Тежа ми је та холера што чујем да је сад у Бечу, него сви јади остали. — И то поради вас Бота ми; него ради Бога, ако је страшна, бјежте отале, и негледајте на другога. Незнам јели вам брат мој послао сувица, жалио ми се, како му ништа не пишете, —— Књаз Ц. г. вратио се дома. Бјеше глас да ће вјереницу оставити, а Бјеладиновић каза овђе, тек кућу начине на Цетињу и с покућством је наките, одмах да ће се женити, п наш владика да ће га доћ вјенчати. Тако су уговорили сад, кад су се у Задру поздра-