Вукова преписка. Књ. 7

вук поповић 261

није ми, мио нити могу гледати да му се умилим. Ја хвала Богу пмам пријатеља још, а најбољи су мп моје поштено владање. Ако вам је што друкчије казпвао Протосинђел, ништа, му не вјерујте, то су све владичине Полиције !

Брат ми се хвали како је од вас примио на дар неколике књижице, и вели да би вам послао сувпца, али да сте му једном писали за ћирију: да је скупа од Трпјеста до Беча и да вам нешиље. Баш се пи немили због ове ћприје ни прпмати ни шиљатп с вапором ништа никоме.

На свадби Књажевој бпло је преко 3000 Ц. г. п свршиле се све с миром. Од овијех на 11. Јан. сишло је доље 820. И ово је најљепше било гледати их низ Праћишта, и опет на више, два п два раздјелене на племена ходити под развијеним барјацима! — Друго не зна се шта бп човек о њима казао. — Прије него су с оружијем ушли у град, капетан им је огу наредбу дао: „Олушајте ме Ц. г.! Немој коп да ватази у што, п ако ми сваки не буде сјутра на ону уру на пазар, жли ће му ови пут бити, узећу му оружје п даћу му ногом у пркно, па нек иде дома!“ У исти овај дан око 11 сали ноћу привукао се вапор са невђстом под град и коначила је код Бјеладиновића с матером и сестром. Ојутри дан око 8 сати извео је невјесту ђевер Мпрко под руку на Пазар, и ту се поклонила Ц. г. алајбарјаку с двоглавним орлом, па је пзвадпла из њедарах срмајлп мараму пи на њему привезала. — У томе засвира музика и крену ша више пјевајући и лубардајући. Истина је да је ађутанте Бјеладиновић пред војском с павара кренуо, али га је мало послије Крсто син Машанов на коњу претекао пи први пшао. Усред војске невјеста је јахала, и поред ње ишли су # младића што су је придржавали, пу руке повелику киту цвијећа носили.

Невјеста је средњег раста и средње љепоте, али је хитрот погледа и јуначки се поднијела. Обучена је била на Инглешку, с накривљеним клобучићем, и оплетепе косе па назарећанску. Изнио бјеше пеко глас: да ће носит принципсшу на носила! Сад Црногорци повичу! „прије се ископала Црна гора, него та уклин остао међу нама!“ До Цетиња па више мјеста срело их је по 300 Ц.г. а на врх поља излетло Књаз на коњу, п трком посред војске долетио је до своје Књагињо и повиче ; „па [1] — није лако међу овијем вуковима Књагињом бити, него стишни!«“ Вјенчали су се тек су дошли око 4 «сата п. ш. Била је нечија намјера да нову Књагињу по-