Вукова преписка. Књ. 7

вук поповић . 268

со ко ~

Котор 21. Феб. 552. Мили Имењаче и ПЏријатељу!

Ево збила по Врчевића у зли час дође Медаковић на Цетиње. Спиноћ је Врчевић сишао доље, и са свијем дигао се из службе Књажеве зато: што је Књаз учини, Медаковића својијем Секретаром, а њета подањ метнуо, ма с истом платом. С овога дакле нашао се Врчевић увријеђен у своје поштење, и одрекао се сам од службе, тешко њему! Сјутра полази у Задар да се жали на неправду! и да моли |. Мамулу за кају службу не би ли му дао овђе, или у Задру. Каже за Књаза да је послије женидбе удалпо свакота од себе, ским је прије друговао. Непде више у биљард, нити с ким пије, нити једе, нити шета, нити игра, нит се разговара као што ћаше прије. Добро чува Књагпњу и са њом самом проводи вријеме Самом је Борђу допуштено и то након десетак дана с питањем поћи к њима на разговор (а Брчевић ками мишљаше, да ће п он и жена му по мудрини и љепоти с њима по ваздан шетати и спрдати, и зато је доста потрошио за себе п за жену, да се љешше наките и прикажу пред принципешом). Каже за Медаковића да је почео сачињати законик, по ком ће се у напријед владати и судити Ц.т.! Каже и за Бјеладиновића да ће пи он овијех дана са свијсм кавалеријама пли без њих, сићи доље, и сбог коната мрснијех што има с КЕњазом, да ће мучно трсит се с миром. Каже и за своје оно по куће што је био овидао, да му је Књаз исплатио. — Невољну је Фамиљу оставио још горје, док види каква ће му бити судња код нас богатијех у приморје. Каже да на Цетињу нико никоме не жуди добра. — ПШрестали су један другоме и помага Бог називали! а светијем Петром нико се више не заклиње, нити га друго спомињу! Џомрајели су и на остале свеце, нити их зову нити им се моле! Џомрзјели су и на сваку љуцкоту и баве се поганлуком, безобравлуком и губом лацманском !!

Ја нијесам могао су мање учинити да му ово не речем: Зашто ти Вуко пође с Цетиња кад те није Књаз дизао; Зашто не чува твоју плату од 200 Ф. у тврдим цванцикама ! а на титуо и на њихове работе не бјеше гледати! — Зашто не промисли да-ако Медаковића са свом његовом мудрином брво ђаво понесе!, А што говориш да си се стидио стајати без-