Вукова преписка. Књ. 7

296 вуК поповић

Дворски посланици отишли су с Цетиња. Биће им се обећали Прногорци да Неће у чету ходити! — „Тако ми црне раше«“! Колико ће они мировати. С Францускијем је Књаз највеће љубави имао, п њега је частио и узвишавао, а за друга два није ни конта чинио.

Браћа наша у Ерцеговини на сваки начин горе сад живе под Турцима него ли прије. Сад им и најгора безкапчина Турска бречи и говори: „Ја ћу мени цароват и везироват, а ти хајде па се жали цару и везиру.“ Или: „Хајде пртљај, ено ти Зека на Цетињу ако ти је што криво!“ И наши су људи сад ка убјени, пошто чуше како наопако нашој руди испаде с прошлијем бојем, па ох пи сувише трпе п слушају као прави робови.

Они шешири баш су ми Госпоцки, а п бурмутица лијепа је, и ваљала би за којег и већег кљунбабу. Мило бјеше п нашему владици кад и кад из ње узети по прежицу, и вељаше да је лијепа, али му једном ја одговрих: да су љепше оне двије његове од злата.

Баш јучер притукнух Иву Ракову за ону пјесму како вам је не посла, и овако ми је одговорио: „А да Божа тп вјера осрамотио сам се, п послаћу ти је до коп дан с Цетиња; него на аманат Божи поздравићеш ми Г. Вука, — оно је прави Србин, и како ме је дивно частио у Бечу, нећу му никад заборавити,“ Он се саду риједко виђа у Котору. Нема већ ни оне прве љепоте, постао је мршав, зловољан, космурав и заиста није му ово без неке!

Молићу вас пошљите ми Јовановићу ове Ффиорине 40 2. с писмом моијем, и ако би хтио пишем му да ми пошље још коју инкону. Јво и трећи мој син на 9. сет. евршава поморску науку, па опет с мора ваља ми зват четвртог да учи, п у овом старању сва ми младост прође. С Богом п јесам ваш

поп Вук Поповић,

[Ориг. у арх. 6. К. Академије бр. 4594] 94. У Котору 12 Јан. 857. Мили Имењаче и Џријатељу!

Овог пута баш сам се осрамотио, што вам нијесам ништа одавна писао, а ваше сам оно пошљедње писмо од 7“. Нојем.