Вукова преписка. Књ. 7

ВУК ПОПОВИЋ 305

Књаза за Господари примити, него сваки Црногорац жели и хоће њега, као владику, и као што му припада ово госпоство по кући Гувернаторовића, п да би било до потребе да је готова сва Ц. гора дигвути оружје против Књаза и ко би за Књаза! и за ово, реку му да пође с њима у Дубровник, да јаве консулу, и да га замоле за милост и покровителство велике Русије, као п за ону посљедњу пенсију, што је Књаз безглавно изгубио, да им се поврати опет. Радонић као шупљеглавац повјерова им све, и пође с њима у Дубровник. Ту их консул причека лијепо. и саслушавши им жеље и намјере опреми их натраг с препоруком, да му за све ово донесу на писму едну умилну прошњу, од њеколико старјешина, подписану, п са утврђену печатом сенаторским! и давши им на пут за трошак по неколика дуката, а пенспо обећа им дати одмах тек оправе овај посао. Вративши се адни и жалосни Црногорци. што немогоше консула преварити за новац, отиду Мирку да кажу, а Радонића оставе доље у пстом лудом надању да причека док се врате с готовом прошњом, и заједно да пођу опет у Дубровник по новце и Декрет!

Разумјевши Мирко како им је испало е консулом на шиљак! и како су уловили и оставили ситана нада злосредњог Радонића, па да би у овоме покрио себе п своје, нареди истијема попу Мињи и кап: Нђ%гушком да гледају измамити Радонића изван града и послије ма и силом да га извуку на Цетиње. Кад су сишли доље кажу Радонићу да су пола посла ваћ свршили, а за пола друго да ће наћи у Нови наредбе друге и динаре од консула, него да буде справан у први мрак на 15. 0. м. поћи с њима заједно, и склоне га на све па још да се преобуче у хаљине Ц. г. При поласку рече кап: НЉгушки: „браћо има хода до Новога, него биће боље да пођемо прије у Шкаљаре шгогоћ вечерати, е тамо нас неће нико виђети !“ Идући у Шкалјаре поноћи ватеку их још три перјаника и повуку га узв крше испод леденог Ловћена, те једва освану на Његуше. Овдје су га сусрели Миркови други посланици поздраве та: „Добро дошао нови Господару!“ и овдје га нагнају те се писмено одрече Аустриског поданичества, које писмо упућено на нашега Цуркула, донјо је један од њих и баци га у сандук код поште, па послије везана га поведу на Цетиње и затворе у тамну тамницу! По писму овоме пукне глас у народу свакојаки: да су Радонића заробили Прногорци —— да је сам пошао — да га је консул послао да

ВУКОВА ПРЕЏИСКА УП 20