Вукова преписка. Књ. 7

. 920 вук попови“

и 1500 Бјелопавлића пошли Васојевићима у номоћ, п кад су приспјели тамо, послије малог боја да су Турци узмакли натраг. И вели да је остало неколико мртвијех Турака, а и рањенијех да их је било доста. — И сад је онамо војска Црногорска, пред коме је војвода Иво Раков. Све се нешто гата п поговара да ће опет Турци ударит на Ц. г. као и ·_ под Омером са свију страна, и добро су се узврцкали зато Црногорци и то више од весеља него од страха, е им је дошао луч до ноката, па већ немаре да и пропану са свијем!

Књаз Данило сад се по Цетињу баши и хвали, како је доскочио свијем злотворима од кон је зазирао! И јест дабогме: једне прогна, а једне смаче и умуче п данас несмије му ниједан рећи: Црно му је око у глави! — Још му стоп на врх носа наш околишни капетан да га може макнут из Котора, ма мучно ће му за ово кум Лазар повољити, јер је ово на крапни сокб. Да и Ђорђе није гњила пиња, без срца и језика, те с овога изгуби себе п многе, неби Књазу овако посао по танани испао, божја ти и потврђена вјера! добро се рекло: „у рђе нема до рђе“. Све ћаше јаде Ђорђе прегорјети да је могао остат у Котору, тешка му је рана била поћи одавде. И кад су пошли Књаз се хвалио на сва уста, да му ово све ћесар од страха повољива, и код нас многи овако мисле и говоре !!

Сад је Ђорђе с братом Вуком и синовцем Крстом у Задру, и Машан са осталом 82. чељади шета по Котору још за коп дан; али за ове не чини конта Књаз, ако ће и остат, само је био немиран док није чуо за одлазак споменутијех и Медаковића. Чујем да имају на годину ову милостињу од нашега доброга двора: Ђорђе 1500 Ф. Машан и Вуко по 1000 Ф. а остали сваки на главу по 10 кр. на дан. — Лијепо и да Бог поможе! Кад би знали одржати оваку помоћ, многи би од првијех к нама добјегли, како им је доврело нешто, и како им стреца срце од невјере брацке и страха Књажева !

Бићете чули како ту недавно за мало неубише: бСенатор Петар Стевановић са неколико Перјанака оног правог мученика вопводу Анта у Грахово. Изметнуше нањ “. пушаках, и само му једно зрно остриже перчин, и на коњу јуначки им побјеже а они, разбојници! помпелише да је убијен, и побјегну на мах пут Цетиња. За овај догађај много се говорило, п ни данас још се незна по истини, дали у овоме има притруне Књажеве; еле кад су пошли Граховљани са свопјем