Вукова преписка. Књ. 7

Ми] [5] ~

вук поповић

овој страни. Наијгоре су с овом мутњом пострадали Бањани, Зубчани, Крушевичани и два наша манастира. Дужи и Косијерово, из првог су и сад калуђери у Дубровнику, а из другог ево их у нашој невољној Бањи, и ономадне овијема дође наредба. од Књаза да се поврате у свој манастир, пили у Грахово, иначе непослушају ли упут, да ће их прогласит за одметнике, и тако су јучер пошли у Грахово. Игуман од Косијера један је паметан и честит човјек, зове се Теодосије Мишковић. Велик мал има, п у њега су Турци велику вјеру имали, али овог пута он вели, да је све изгубио и да овај устанак Црногорски у зли је час за њега и за многу рају био! — Обећао ми је послати неке Србуље, и ако их затече у манастиру, казао ми је да су му само оне остале и инконе у цркви, а друго све да је изнио, и које куда по торинама и пећинама сакрио. Косијерево је Бањски манастир покрај једне мале ријеке и како је богат, дотрчали су у њ стотинак Црногораца, с Ивом Раковијем, и за два дана не само што су јели и пили, него су тражили адиђаре и динаре, ма Игуман им се слободно оприје, и закуми их храмом (. Госпођом да се прођу манастира, п да су икако смјели од 300 добријех Банљекијех пушака, опљачкаше и манастир и смакнуше Игумна! И по овоме суди исти невољни Игуман да му нема више живљења у горњој земљи! Около њега испред поклада, кад је бло на Цетињу обигравао је и исти Књаз да му помакне коју хиљаду дуката, и дао му је њеки зли колач! — Кажу ми п за Дужи манастир да су га опустили нешто Црногорци, а нешто послије Турци са свијем! — Јадни Ришћани Херцеговачки, кад су угледали војску Прногорску с медаљама на прси, крстовима на капи, од радости крстили су се спрам њих, и добровољно дочекали су их, и давали им све што су имали. Ма кад су виђели да им је у боју више пута нестајало Фишека, и да су голодери, вои грабљаху при поласку, ком што могаше, и котлину и самарину, и женску рутину и мачку. и комостре. И кад виђеше Цвјетне веђеље сенатора Петра Стеванова проћи у Мостар, носећи везиру дио од скупљеног арача, и кад чуше с којом славом и даровима дочекаше га и испратише Турци, охладњеше сви сад спрам Књаза и спрам свијех Црногораца! И заиста овоме послу не може се ући у траг! Ето до Ускрса нијесу улијегали Црногорци с десне ис лијеве бити се с Турцима, куће им палити, Фортеце разваљивати, араче и имање