Вукова преписка. Књ. 7

ВУК ПОПОВИЋ 229

• превари Циркула, да има посла поћи у Нови, и пође ес вапором, и сјутра дан удружи се онамо с Прногорцима, те запале ону турску кулу у Сутарини п убију два Турчина, и за ово сиромах записат је и он у црно либро! Ми заиста овђе по рпогорцима могли бисмо с ува на уво у отвореним

кућама спавати, да неби смио ниједан ништа украсти, и наши |

стари причају, да никад није овако Црна гора од нас е миром стајала, као сад од како је под овијем Књазом, ма како ми је виђет у овој згоди слабо му се ово признаје. Зар така је крљта ка и трстика свјетска љубав, на коју се човјек не

може у потреби поуздати ни ослонити! — Чујем да сеп Новица Церовић ваљано поднио у бојеве с Турцима, п да у Дробњаке нема одавна ниједног Турчина. —- ваши рођаци са

Шујом повдравили су ме, да им што гоћ пишем за вас, ђесте: и јесте ди живи; и тако сам им поручио да сте добро и здраво у Бечу. — Архимандрит Нјегош пошао је у Петргбург да се завладичи и говори се да је Русија опет на Црну гору прву љубав повратила, и дао је књаз наредбу свијем поповима да спомињу на пријенос Цара Александра. — Има њеко доба да се књаз подобрио, нити кога мушкетава, ни на кануо меће, ни ћера про границе; јест њеколицини привевао опрегљачу и брлтву, и за пас затекао куђељу, што су натрат узмицали, кад су се с Турцима били! — Казивали су ми да је неђе уз часни пост Књаз грдно укорио Цеклињане, што они ниједно јунаштво неучинише, и по овоме они ће поноћи јуришем ударити на њеколике лађе турске, које су по блату стражарпле, и с малом својом штетом, јуначки им отму 6 лађа с једнијем топом, којег су Турци отели од Јвановића, кад је ударао на Подгорицу, и овом топу много се обрадова Књав, кад су му га донијели на Цетиње, и сувише посјекли су 16. Турака. Послије овог уснажише Турци, Врањину и Лесандру с топовима и солдатима добро! — Поп Лука из Чева паијвише је зла са својом четом чинио. Наијпослије неђе близу Гацка из планине уоброчи Турске сватове, те зором удари на њих и посијеку 11 сватова отму им булу и велико оружје! — И воијвода Анто с Граховљанима и Бањанима ударао је два-три пута на Корјениће, али из твердијех кула бранећи се Турци, нијесу им се могли никако примакнути да их запале и побију. Јесу нешто стоке и говеди уграбили, и ђе ком кућерак раввалили. — Велик снијег мното је сметао,