Вукова преписка. Књ. 7

410 вук ПОПОВИЋ

га више није. Шознајући Лука да би му ово оправили, ни на вјеру Књажеву неће да пође на Цетиње више, а зову га п обећају му повратити све што су му одузели. Исти његови Зубчани недаду му да иде к њима, нити пуштају к њему ни једном Прногорцу да приступи с оружјем. — Једни опет веле да су га раскапетанили из ненависти, да му побију јуначко име, што га је добио п у далеком назоду, п да не би почем, ако се раја ослободи, он постао над њом господаром ! А едни опет кажу, да су на њега иједки били, што им није понпо 9000 талијера, те их је узео од вина, уља п жита што је родило јесенас у Суторини. — Свакако нијесу имали с њим онако срамотно поступити, особито у овим мутним згодама, Сад Вукаловић онако озлојеђен п као пзгубљен могао бп доста зла учинити и много се о њему говори п гата. Једни веле га ће се предат Омар-ПЏаши кон ће га п примити са његовијем људима на добре уговоре: да ће им општи опроштено све што су досле учинили, и за арач у напријед што ће плаћати, да ће им на мало спуштити, и у његовом народу п у Суторини, да ће га за вопводу оставити. „Једни опет кажу да би напради пријећ на нашу страну, кад би било могуће да наше правителство прими и његове дубчане п Крушевичане! Око њега, биће трп-четири дана да рпбају п секретар консула Рускога из Дубровника, и 8. Врчевић, а састајао се с њим и наш околишни капетан, и ништа се још не зна на коју ће страну прегнути, п код ће га уловити. Консул Џетковић онпомадне је пошао на Цетиње још је торје. — 6 Букаловпћем се састајао и секретар новога консула Зранцус кога из Скадра, п пружпо му је неколико жутијех наполеона!

Послао му јен Петковић 300 дуката, а нефали му ни од другијех страна, али му је све ово шри овом ненадном 40гађају од мале утјехе и радости, јер ми каже један Ришњавиц, коџ се с њим у понеђелник прошли разговарао три уре, п ту је био и Врчевић — да му је љута рана против Мирка што га је онако пред свијетом обесчастио, послије оноликог страдања и добра што је за Црну гору чинио. На књаза и на другу господу не жали се много. Рекли су му неки ниши Ришњани да ће га опет Књаз помиловати пи на прво тоспоство метнути, него да се устриш пода пође к њему на Цетиње. Алп он познајући да више у њих В јере нема, и да су сваког, кон је вјерно и са срцем своју вјеру по своју орађу љубио, по од злотвора бранио, смакли али прогнали, па му се