Вукова преписка. Књ. 7

412 ВУК ПОПОВИЋ

Августа, и послао у Биоград, још на препоруку вашему господину сину капетану Димитрију. Жао ми је ако се буде ђе заметнуло, или ко други с њим послужио.

У пстом нисму био сам вам описао све догађаје, који су били у Црној Гори до оног дана лошто сте ви пошли из Котора, само на Госпођин дан вечер, по густој магли кад су Црногорци на Турке јуришали и грдило од њих учинили, нијесам вам за овај бој ништа јавио, а у њему су велико они јунаштво учинили: посјекли су преко 1000 Турака, уграбали 7 барјака, 1 топ, и 200 коња седланика; а од Црногораца није поглнуло и рањени остало свега 56 друга, међу којијема. најзнатнији су Ђурица Ива Ракова брат, Јоле син Лаза Пророковића, и капетан Његушки Врбица.

Турци милећи пут Цетиња полако као раци, п неосврћући се на празну ријеку, утаборе се на једиу раван, два сата далеко од Цетиња, п знајући да одавде без велике погибије не могу лако продријет до на Цетиње, нијесу се ни мицали напријед. Књаз чинио је пренијет с Цетиња све своје побоље ствари на Његуше, само свеца био је оставпо кад кренс он, да с њим понесу и њега, и то је углава била, да пође са једно стотину добријех Дрногораца на врх Ловћена, и прије одласка, да раскрију све куће на Цетињу, како би Турци на празно дошли. Кроз Котор се говорило, и у листова се читало, да је Књав све своје адиђаре у Котор послао, и да је и он с Књагињом у град сишао, и на Цетињу да је Дервиш-паша прасппо, и с Црногорцима владати почео, Они који љубав имају на Котор п на Которане, а готово и на све приморце, прије би се бпли у потреби п Турцима предали, него ли код нас дошли да се сачувају п помогу. За све друго вријеме њиховог тешког страдања, није се чуо од њих нико па ниједан међу њима да зајауче или коју помоћ да заиште, Жене њихове Црноглавке, мимо своју границу, нијесу смјело тужјети за живу главу своје миле јупаке, нити наше питање: ко јој је погинуо! одговорити. Од нас су крили сваку своју муку и погибију као од највећег злотвора !

Стојећи Турци па своме мјесту близу Рпјеке, пи Црногорци спрам њих у крше, и обје стране наодећи се у тешкој муци нешто од болести и помора, а нешто од умора п немања, почну преговарати о миру, те на позив Омер-пашин пође у Скадар с турским вапором Вацлик и један сенатор и зачувши Омерове тврде точке које тражи од Књаза Николе,