Вукова преписка. Књ. 7

416 вук ПОПОВИЋ

главодужници, код своје куће, и на своја добра повратит се и живјети с миром, а за Дужке калуђере, што су сад два у Задру, а Никифор Дучић на Цетињу, да ни пошто неће се више ни у своме манастиру, ни нпђе у Турској земљи они примити.

На 13. Сет; код планине Орјена, стигне писмо од Г-дина Мамуле Вукаловићу у руке, да одмах са своп напмили 12 друга пође у Дубровник, дајући му Божју вјеру да се не боп ништа, и све оно што уговори с Мушир-Пашом Мостарсвим да ће му и он подписати п потврдити. Вукаловић ослонивши се на вјеру ову, крене са 12 Зубчана, п приспјевши у Дубровишк, ођевен и наоружан богато, отиде напприје код окружног капетана, а отолен код консула нашега пз Мостара, гдје је био дошао и Мушир-Паша п два конеула Инглески и и Пруски. Послије дугог разговора Мушир-паша именује Вукаловића Бимбашом над свим побуњеним крајевима, илп налстарим заповједником од Суторпне чак до Таре! с годишњом платом од 1800 Фор: и сувише да узме 500 пандура, пода ће имат сваки по 8 Фор: на мјесец, и по оку крува на дан. И његов садашњи писар 600 Фор: на годину плате. Вукаловић примивши ово добро и господство поклони се и захвали, и у исто доба замоли да му дарују уз ово и једну милост народу сиромашком, а то је: да му се опрости харач за 10 год: на које Мушир одговори: да ће за ово с Омер-Пашом говорити, и ту неки дан чух да им је опроштен за 0 само година. — Вукаловић није се за сад надао овоме господству, али је и Турчин лукав, препао се може бити, да не би Вукаловић подигао на оружје побуњене крајеве опет, па зато биће сам смислио, или од пријатеља свога научен бпо, да с овијем Вукаловића прпсвонп и задовољи. Него незна се ништа, шта ће рећи за ово старјештнство Вукаловића, вопводе и људи кућевићи од побуњенијех племена, хоће ли га признати за свога старјешину поносити Ерцеговци као Бањани, Џивљани и Дромјаци и слушати му наредбе кад би им стао слати“ Ни на Цетињу за ово с добром вољом не говоре, пи с овога боим се да му неће ово господетво дуго подурати! — Еле како гоћ буде, ако је Вукаловић и увријеђен био, опет је сад за јунаштво своје награђен, и како чујем почео је с браћом својом поштено поступати. Запријетио је свакоме да немају агама без његова знања давати ништа, ни једноме Турчину да неби коп пружио груду; путуру или дао