Вукова преписка. Књ. 7

КН. МИХАЛО ОБРЕПОВИЋ (ПО ЊЕГОВ СЕКРЕТАР 615

нако служећи народу, п то више без плате, него за плату, и који и данас на овоме свету ништа светије нема од ко– ристи п славе свога народа и његовога Књаза и Господара !

Но да не би ко могао помпслити, да ја тражим награду само за оно што ћу тек учинити, молим препокорно, да ми се допусти овде споменути што од мојих дојакошњих заслуга.

У самоме почетку буне на дахије, 1804-те године, ја сам био писар у војсци код Ђорђија Курчије; 1507-ме гогине био сам писар код Јакова Ненадовића; 1808-ме године бпо сам писар овде код Совета, које би могао посведочити Г. Антоније Протић, помоћник началничества Пожаревачкога, који је са мном заједно писао; 1812-те године бпо сам 04. (овета послан као комесар с особитим налозима у Неготин, п оданде сам по заповести врховнога Вожда Борђија Петровића, питао у Видин Мула-Џати ради којекаквих договора, а потом сам, опет. по заповести поменутога вожда, био судија и управитељ у Брзој Паланци докле год Турци (1813-те године) на онај крај нису ударили, те ме је онда изменио садашњи Советник Г. Милутин Петровић. који све ово може посведочити, а може бити да ће се п Г. Советник Јанићије Ђурић моћи тога опоменути; 1829-те и 1830-те године бпо сам у Крагујевцу по заповести Вашега Светлога Родитеља, код пи сања закона, где су многи садашњи Господа Советници и попечитељи били другови мојп. Кад се на свршетку 1880-те године намисли, да се велики или народни суд премести из Крагујевца у Београд, Светли родитељ Ваш одреди и мене за члана онога суда (које је особито познато Г. Советнику Антонију Протићу); а кад се од оног премештања удари на траг, онда ме светли родитељ Ваш постави членом а по том и президентом магистрата нахије и вароши Београдске.

Ово су слумбе моје само у земљи нашој, а књижевне заслуге моје познате су свој ученој Европи, и изван ње. Кад Император Росијски, само као Славјанин и као покровитељ народа Србскога, књижевне заелуте моје уважава п награђује, колико се више томе по правди могу надати од Баше Оветлости! Ја мислим, да сам само за оно, што сам о Метортјие народа нашега до сада наштампао (у Данипама: за годину 1896, 1827, 1828 и 1829., и Милош Обреновић книзњ Сербси или грађа за СОрбску историју нашега времена, Пле ветазсће Веуојићоп уоп Геороја Вапке, Мопфепесто ппа Фе Мотепеотпег и пр.) заслужио од правитељства СОрбскога то