Гајење мале деце

Луна Ћеловић БЕОГРАД

[шка Сејомје ВЕОСВАВО

морала ју је прво опипати. Брзо се навикла да разликује боје, п највише јој се.допадала жута и бледо-црвена боја. Дванајестог дана казала је да јој се пајвише допада плаво небо, и оно јој се чинило да је свагда лепо. Предмети јој се чинили сувише велики као п болеспику Чизелдена и

она такође није умела одредити растојање: удаљени предмети чанили су јој се сувише блиски и обратно. На осамнајест дана после операције опа се силом старала да се заустави па каквом предмету; услед тога она је прво руком пипала оно што је гледала, личила је у опште на човека кад тумара по мраку који би желео да се за штогод ухвати. На 42 дана после операције она се још није могла навикнути да добро разликује растојања и облике; и да би се могла загледати у какав предмет морала је дуго да се усиљава, при том је обртала главу на све стране.

Навела сам потанко посматрања Чезелдена и Вардропа нарочито с тога, што се моји читаоци, размишљавајући о њима, могу коначно уверити, да је васпитање чула веома важна задаћа, јер није доста имати здраве органе него и научити се њима користити. Даље на основу ових посматрања. можемо тврдити да дете чим се роди не може видети онако како се то обично разуме, и да се његов вид мора јако и јако разликовати од вида зрелога човека, ово у толико пре, што дете одма после рођеља, не уме да прилагођује своје очи и навикава се озоме са свим поступно. Тиме се и може објаснити зашто дете не трепће кад му се поднесе пред очи прутић, игла и т. д. Са свим је природно што дете не уме да види, јер прилагођивање очију зависи од одређених мишића, а дете се навикава само дугом практиком да овима управља. Можда ће неко рећи да дете може сисати и гутати одма у првим данима, живота и да има дакле мишића којима може управљати не навикавајући се, али оваква тврдња биће пеистинита,