Гајење мале деце

= 151

навикава се боље да управља својим гласом и да разликује свој глас од гласа других. У исто време оно се наепкава да виком може да добије много: с тога васпитазајући децу треба обраћати пажњу само на писак, који је израз болести а не на дреку која је само ћуд детета ; али морам приметити да се дете срди само кад је навикнуто ла се његовој срањи покљања пажња, а то се чини свагда кад дете плаче, па у место да се нађе узрок плачу мати му даје спсу, слатку воду, цуцлу и.Т. д. Дете се убеђује, да после сваког плача њега умирују нечим пријатним за његове нерве с тога ће оно плакати свагда кад год му се прохте да једе што слатко. И тако мати, која трпа сису детету у уста свагда кад год се дете заплаче не може да зна, ла ли дете плаче што је болесно или што је навикло да плачем тражи да му се ћуд задовољи. О рђавом упливу таког васпитања доста је говорено. Дете пре него'почне говорити разуме многе речи; али прве речи оно не изговара што жели да искаже своја потребе, него што игра гласом, звуцима, оршатно му је да ларма као што му је пријатно да креће мишићима. Прва му је реч она, која је највише оставила трага у његовом мозгу и коју најлакше може да маговори. Многе матере и дадиље кад говоре са дететом често пута тепају му и уче га неправилном изгова рању појединих речи. А међу тим је позната истина да строји облик ргчи јако упливишу на умни развитак детета, јер у колико је језик богатији, разноврснијег облика код каквог парола у толико брже и разноврсније ради мисао његова, и анализа је разноликих појава код таквог народа подробнија, извренија. Позната је ствар да човек образованији влада већом готовином речи, јер има више представа да искаже. Тако Макс Милер тврди да енглески радник употребљује у своме животу, само 300 речи, док је Шекспир исказивао своје мисли са петнајест хиљада речи. О тога ако дете расте у кругу образованих људи, чији је разговор и је-