Гајење мале деце

163

га оставити без лопте, без лопате. Дете се ражљутп, узјогу ни се, природна је последица тога —- туга и жалост оца, матере. Друга му казна није потребна. У осталом према ћуди треба се понашати пажљиво, јер она често пута има, дубљи узрок. Исто тако према лењости треба бити опрезан, јер дете је често пута лењо од умора, од јаког умног рада, од умора мозга, и у том случају казни нема места. Мати може да забрани летету нешто да не ради само онда, кад дете може да се покори материној наредби; на пр. ако дете узме нож, мати ће му само рећи; »остави, не хтедне ли оно на прву реч материну да нож остави, она га узима из његових руку без и једне речи. Алп кад је једном забранила детету ла нож у руке узима, опда се она мора те заповести придржавати свагда, јер несталност п попуштање матере побуђује дете да се њеним наредбима не покорава. Исто тако у првим годинама детињег живота од детета не треба тражити да оно обећава. да ће радити свако или онако, јер оно има веома нејасан појам о будућем раду и још не уме да влада собом, стога така обећања њихова могу остати сасвим јалова; а то шкоди јер се дете навикара да не одржи задану реч. Кад дете поодрасте онда се може узимати обећање о1 њега, али само на 2—83 сахата; за тим сетај рок може продужити. Кад је одржало своју реч, испунило своје обећање, онда треба, да му је једина награда одобравање оца и матере; ничим га другим не треба наградити јер свака друга награда развратно упливише на њ. Белешке, усмене похвале, похвални листови и овоме сличне награде треба избрисати из дечијег васпитања, јер их све ово павикава више на спољне, уображене, него ли стварне добити, и тиме се подрива морална страна побуда. Дете ће се учити и без похвале само ако учитељ уме да изазове љубав детета учењу, у противном случају треба казнити учитеља а не ученика. Укори детету треба да су исказани без срдње, жалостиво