Гајење мале деце

10

па се погледа у огледалу..... Она је задовољна собом, често пута погледа на своју кицошку хаљину. О своме рођеном детету престала је одавно да мисли; мисао о њему је изветрила и изгубила сву горчину своју. И у колико јој се више допада њен накит, у толико више верује да је њена радња природна, човечна. „Наша сеоска беба порашће и без сисе. Она није као ова!«... Често је тако мислила, и она се све ређе сећа свога детета.

Осим дојиље око детета обилази и дадиља. Отац, мати, баба, не могу да се нагледају детета. Динарп се немилице троше на накпт п играчке. Чим се дете заплаче, одма му пружају једну играчку за другом, узимају га у руке, носе га, старају се да погоде његову п најмању жељу, да уклоне најмању срдњу. И дете лепо разуме ову поуку, не уме да говори, али треба само да се заплаче, па одма да добије све што жели.

»Дојиљо, кад изнесеш Ђокицу у салу, обуци му дугачку хаљиницу са отвореном јаком и кратком рукавима; само не ону са простом јаком пего ону са чипком“ наређује млада мати Гости милују гола рамена, голе ручице и допада им се дугачка хаљинпца. Али је детету у сали хладно, дете почиње да кашље, Зову лекара и дете опет мора да гута свакојаке пилуле и да пије разне лекарије. А време пролази, летп.

Дете је већ проходало и говори. СОунце је озарило прозоре, птице цвркућу. Дете је весело, срце његово игра од радости. Скаче по соби, виче, маше рукама. Његова уобразиља му слика дивне слике, оно је потонуло у сањарије и маште, оно је срећно. «Од кога је дете научило такво медвеђе понашање,“ — пита отац дадиљу прскорно. И детету забрањују да скаче, да се радује, ујер-то није лепо,« Оно би хтело да скакуће, да виче, да је слободно, а спречавање свега овога оставља јаке трагове.